Mladi trener je za sajt MVP pričao o svojoj karijeri, iskustvu u radu sa mladim igračima, Partizanu, tekućoj sezoni…
Intervju prenosimo u celosti:
Pred početak sezone Mladost iz Zemuna je postala razvojni tim Partizana NIS. Mladom stručnjaku Marku Baraću je poveren zadatak da brusi neke od najvećih talenata u srpskoj košarci u ovom trenutku. On još uvek nije ušao u četvrtu deceniju života, ali je njegova biografija izuzetno bogata. To nas je navelo da sa njim obavimo razgovor i saslušamo kako je tekao njegov razvojni put do sada.
Kako Vam se čini dosadašnji tok sezone u Košarkaškoj ligi Srbije? Delovalo je da vam je cilj bio borba za opstanak, a sada ste u situaciji da se plasirate u Superligu.
“Rezultatski je tako. Sezona je bila puna uspona i padova. Na početku, kada smo igrali stvarno jako i kvalitetno, smo izgubili neke utakmice što je možda bilo za očekivati, jer je to za sve nas bilo prilično novo. Kasnije smo došli u priliku da budemo u top osam. Nekako smo uspeli da odemo u gornji deo tabele i to u momentima kada nismo igrali svoju najbolju košarku. Možda zvuči malo paradoksalno, ali znajući kakva je priroda naše ekipe i koja je vrsta posla kojim se bavim to možda i nije toliko neočekivano. Pre svega, to je jedan razvojni tim u kome je rezultat bitan, ali je bitno i to kako se do tog rezultata dolazi.”
U poslednje vreme su vam rezultati bolji, pa su vam verovatno i apetiti porasli. Da li možete da budete među osam najboljih ekipa?
“Momci veruju. To je nešto što vidim. Ono što se nijednog momenta nije dovodilo u pitanje je moje ogromno poverenje u njih. Svima njima verujem da će igrati košarku na najbolji način. U svaku utakmicu ulazimo da pobedimo. Da li će nas to dovesti do Superlige, do borbe za opstanak ili nečeg trećeg na to trenutno ne možemo da utičemo. Jednostavno, mi smo ekipa koja je među najmlađima, ako ne i najmlađa u Ligi. Kod nas su oscilacije iz četvrtine u četvrtinu nešto što se i dalje dešava, a kamoli iz utakmice u utakmicu. Tako da možemo da razmišljamo i da se pripremamo samo za sledeći napad, sledeću odbranu.”
Šta je tačno bio cilj kada su Vas doveli na klupu Mladosti?
“Ono što je svima nama najbitnije jeste kako ti igrači rastu i kako napreduju. Meni je bitno da oni posle svakog teninga budu bolji igrači nego što su bili kada je trening počeo i da sve to dovede do toga da oni na kraju sezone budu spremni za nešto što se zove seniorska košarka. Većini je ovo prva seniorska sezona. Ono što je moj cilj lično, a i svih ljudi u klubu, od kojih imam stvarno jako dobru podršku, jeste da na kraju njihov napredak ne bude samo ono što su oni prirodno nadošli, nego da se vidi šta su oni stvarno radili, za šta su se spremali i za šta su spremni na kraju te sezone, odnosno početku sledeće.”
Kako ste zadovoljni razvojem igrača u Mladosti?
“Izuzetno sam zadovoljan. Onoliko koliko smo planirali da im damo ove sezone, u smislu važnosti, uloge i minutaže mislim da smo to sve prebacili. Da su dobili više od onoga što je bilo planirano. Dobili su priliku da imaju važne uloge, da imaju loptu u rukama, da imaju pravo na grešku i mislim da se kod svih njih to vidi. Mislim da su bolji igrači nego što su bili.”
Rekli ste da vam je forma u opadanju, ali uprkos tome beležite dobre rezultate u odnosu na period sa početka sezone. Možete li da objansite tu situaciju? Kako to da je forma pala, a igrate dobro?
“Pitanje forme je jako nezgodno i nije lako ući u tu tajnu, a još je teže objasniti je. To vam govori da smo mi u sred sezone ostali bez igrača koji nam je tada , defakto, bio najbolji strelac. Amerikanac Dejvis, koji je imao 17,18 poena u proseku po utakmicama. Ako je raspoložen moglo je da se računa na sigurnih 20 poena od njega. On je otišao i u tom momentu mi nismo imali spremnu zamenu. Svako ko se bavi ovim poslom zna koliko je teško preraspodeliti uloge u sred sezone i za to vreme paralelno tražiti igrača koji može njega da zameni u poenterskom smislu, a opet da bude neko ko neće poremetiti ono što mi radimo vezano za razvoj naših igrača. Međutim, igrači koji su do tada imali neku manju ulogu su uskočili na njegovo mesto i jako ga dobro zamenili, pa se ispostavilo da nismo morali da angažujemo pojačanje. Mi smo doveli iskusnog igrača koga smo tražili od početka sezone nevezano za odlazak Amerikanca, čije smo odsustvo nadomestili tako što je svako dao još malo od onoga što je inače pružao.”
S obzirom da je Mladost od ove sezone razvojni tim Partizana, da li ste možda imali prilike da se sastanete sa Andreom Trinikijerijem?
“Svaki kolega zna kakav je trener onaj drugi. O treneru Trinkijeriju ne bi trebalo puno trošiti reči, o tome govori način igre koji prezentuje godinama prateći najnovije trendove i broj igrača koji su posle rada s njim otišli na viši nivo. On je održao sastanak sa svima nama koji smo treneri u sistemu Partizana. Od onih što treniraju najmlađe do mene koji sam tu kao razvojni strateg. Svima nam je predočio koliko je bitan posao koji mi radimo. Po kolegama, ali i po sebi vidim da su dobili veliki podstrek i veliko ohrabranje, jer su shvatili da je za Partizan ono što oni rade jako bitno. Jako je bitno imati bazu domaćih igrača, pa nam je jako važno da razvijamo mlade košarkaše kako bismo bili uspešni.”
Koliko daleko planirate sa ekipom Mladosti kao klubom kada je rang takmičenja u pitanju?
“Zavisi šta budemo procenili da je najbolje za naše mlade igrače. Ako budemo procenili da je nabolja ABA 2 mi ćemo je igrati. Naravno, ako je izborimo. Ako procenimo da je KLS prava mera za njih onda ćemo tako i da radimo. Sve je vezano za to što je njima potrebno. Nekada je dobro mladog igrača gurnuti u vatru, ali bi trebalo biti oprezan da se ne slomi. Svi su oni jako lomljivi, trebalo bi ih zaštititi. Nije dobro dati im zadatak koji je prelak, ali ni pretežak. Sa njima bi uvek trebalo balansirati. To se odnosi i na treninge, rang takmičenja, ulogu… Ne dati im nešto što je prelako, jer onda odustanu ili izgube interesovanje. Ali, kada si mlad i kada ti je nešto preteško sklon si tome da odustaneš.”
Bili ste u Maleziji…
“To je bio jedan od aranžmana koji je napravljen pre nego što sam došao u klub. Osim termina koji je bio nezgodan jer je bio sam početak KLS sve ostalo je bilo pozitivno iskustvo. Odlaziš u deo sveta koji veći deo ekipe, uključujući i mene, nikada nije video. Ubačeni smo u vatru protiv nekih baš dobrih timova i igrača. Sve je to pomoglo da ubrzamo proces sazrevanja i da budemo spremni za početak sezone.”
Spominjali ste ranije da niste želeli da budete trener u KLS-u dok se nije pojavila ponuda Mladosti.
“Imam puno poštovanja prema ligi u kojoj radim i mislim da je potcenjena, a da za to nisu krivi ni treneri ni igrači. Iz tog razloga, u momentima kada sam bio bez angažmana nekako mi je bilo prijemčivije da sačekam neke ponude iz inostranstva ili mlađih kategorija, nego odatle. Međutim, svi mi koji smo košarkaški odrasli u Beogradu znamo da kada Partizan zove to se ne odbija. Imaš situaciju da radiš u klubu sa fantastičnom istorijom razvoja mladih igrača i sada si ti u prilici da učestvuješ i da pomogneš u tome.”
Da se vratimo na Vaše početke. Kako ste se odlučili da postanete trener?
“Taj proces sa jedne strane zvuči kao anegdota, ali je to proces koji je u meni trajao godinama. Recimo, već od nekog kadetskog ili juniorskog uzrasta sam otprilike počeo da nazirem koji su moji košarkaški dometi vezano za fizičke osobine koje su genetski zasićene i mogu reći da sam već tada počeo da se pripremam. Znao sam da je to nešto što želim da radim i ne mogu da objasnim kako sam osećao da je to nešto u čemu mogu da budem dobar. Taj prelaz zvuči kao anegdota zato što sam ja praktično u istom danu bio i igrač i trener. Jutarnji trening sam uradio kao igrač, sećam se tačno i tog treninga u Superfundu. Između dva treninga je trebalo da imamo sastanak sa ljudima iz kluba. Već je bio kraj sezone i razgovarali smo o temama vezanim za period posle takmičarske godine. U nekim razgovorima su oni meni poručili da me žele tu i da obavljam trenerski posao i to kao igrač. Samo nekoliko sati kasnije sam se priključio juniorskom treningu. Sećam se dobro da sam došao kući, izvukao neke sveske iz fioke, stavio ih u ranac gde sam držao patike i svu sportsku opremu i da sam ušao u salu kao trener. Sutradan sam svu svoju sportsku opremu podelio saigračima. Jednostavno, kada sam ušao u salu sa pištaljkom oko vrata to me je obuzelo i znao sam da je to to.”
Iako se dugo bavite trenerskim poslom možemo da kažemo da ste se relativno brzo probili i postali profesionalac. Talenat, sreća ili oba pomalo?
“Znate kako, kažu da je nekad bolje biti srećan trener nego dobar trener. Šalim se, naravno. Iza svega toga stoji veliki rad. Za sebe mislim da sam išao postepeno, da sam prošao rad i u mlađim kategorijama, prošao sam rad i u seniorskim nižim ligama, prošao rad kao pomoćni trener, da to nije uvek išlo linearno, bilo je i uspona i padova, ali nekako je došlo do ovoga. Ja sam i dalje na početku, nikako se ne zadovoljavam onim što sam postigao i to bi bilo to.”
Vaš stil vođenja utakmica je veoma zanimljiv. Veoma ste glasni i aktivni tokom svakog poseda.
“Kažu da sport nepogrešivo otkriva karakter i da tu ne može dugo nešto da se prikriva ili da se glumi. Neko moje uverenje jeste da sve ono što može da se desi na košarkaškom terenu mora da bude istrenirano. Mislim da ništa od toga što vi čujete da izgovaram na utakmicama nije novo, da je to sve ono što smo prošli na treningu. Sve što izgovorim su timske mantre i ubeđen sam da time pomažem svojim igračima. To je ono što je jedino bitno. Možda je specifično to što radim i neke stvari koje rade skauti, tipa govorim naglas šta sledi i šta će protivnik da odigra. Iako sam veoma zadovoljan svojim stručnim štabom, može se reći da svojim stilom vođenja utakmice nekako objedinjujem nekoliko poslova.”
S obzirom da ste mladi, da li ste ikada imali problem sa autoritetom u timu? Čak I sada imate igrača starijeg od sebe.
“Nikada. Stvarno sa svima imam super odnos, čak i sa onima koji sada igraju na mnogo višem nivou od onoga na kome trenutno radim. Moj jedini cilj je da ih ubedim da sve što radim radim da bih im pomogao. Ako uspem da ih ubedim u to onda više ne postoji šansa da nastane bilo kakav problem. Jedino kada sam bez posla i kada ulazim u pregovore sa klubovima može da se desi da imam problem sa godinama. Dešava se da mi kažu da sam dobar, ali da im je potreban neko stariji.”
Vrlo je zanimljiva bila Vaša epizoda u Torlaku. Možete li da je podelite sa nama?
“Torlak je jedna priča koja mi je ostala u jako lepom sećanju, koja će mi služiti kao nauk i koju bih voleo da mnogi mladi igrači čuju i nauče. Do saradnje je došlo sasvim slučajno. Bio sam bez posla, a moj nekadašnji saradnik Miloš Mitrović je taj klub sa aspekta rada održavao godinama. Kada je on napustio klub desio se pad. Seniori Torlaka su tada veoma loše započeli sezonu i bili su zakucani za dno tabele. Nakon jednog prijateljskog razgovora me je stidljivo pitao da li mogu da pomognem dok ne pronađem drugi angažman. Oduvek sam mislio da je bolje biti koristan nego sedeti kod kuće, pa sam pristao. Bilo je to dosta čudno za mene u prvom trenutku. Puno vremena je prošlo od kada sam radio poluprofesionalno. Međutim, krenuli smo izvanredno. Momci su sjajno prihvatili ono što sam im doneo kao trener. Mi smo tada imali samo jedan jedini cilj – da igramo dobru košarku. Niko nije pominjao rezultat, semafor, plasman, pa čak ni opstanak. Pokušali smo da prikažemo igru koja je viša od tog nivoa takmičenja. Takav stav nam je doneo uspeh, jer smo uspeli da izborimo opstanak.”
Sledeće godine ste bili još bolji.
“Sledeće godine sa istim sastavom smo bili u prilici da se plasiramo u Drugu ligu, iako smo po kvalitetu realno bili za sredinu tabele. Mada, čak i da smo izborili plasman u viši rang pitanje je da li bi bilo realno da se tamo ode, pre svega zbog finansijskog aspekta. Poenta čitave priče je da mi je žao što se mnogi igrači vezuju za rangove takmičenja, imena klubova i u svemu tome im prolazi vreme, a oni su ili bez angažmana ili minuta. Ja sam otišao u Prvu srpsku ligu bez ikakvog kompleksa i imao sam izuzetno vreme provedeno tamo. To će mi ostati u najlepšem mogućem sećanju. I momci koje sam tamo trenirao su isto tako to iskoristili. Neće oni napraviti velike karijere, ali mogu da kažu da su igrali košarku na pravi način. Moja poruka mladim igračima je da ne gledaju košarku kroz rangove, lige i novac već jednostavno da je igraju.”
Šta se tako drastično promenilo između te dve sezone? Da li su ti igrači bili demotivisani?
“To je specifična situacija, jer su to igrači koji osim ljubavi prema igri nemaju ništa drugo što ih vezuje za igranje košarke. Ne postoje agenti, ne postoje ugovori… Sva priča koju mi koristimo za motivisanje profesionalaca tamo ne pije vodu. Mi smo se okupili oko ideje da igramo dobru košarku. To je bilo jedino merilo. Kakav god rezultat da smo ostvarili, pobedili ili izgubili, mi smo posle utakmice razgovarali samo o onome što se dešavalo na terenu. Njima je to prijalo. Oni sebe nisu više videli kao srpskoligaške igrače, već kao nekoga ko igra ozbiljnu košarku. Mislim da su pronašli motivaciju u tome, a ona je dalje dovela do dobrih rezultata.”
Sa samo 24 godine ste stekli internacionalno iskustvo. Otišli ste u italijansku Seriju C.
“Poziv je stigao od Milana Mandarića, inače fenomenalnog trenera za rad sa mladima, koji je ostvario saradnju sa tamošnjim klubom. Tamo su tražili baš srpskog trenera, koji može da dovede još jednog ili dva srpska igrača, da se ekspresno osvoji ta liga i da se uspostavi sistem. Mi smo sezonu završili sa dva poraza i osvojili smo je. Moram da kažem da je meni tamo bilo fenomenalno. Jeste to niža liga, ali takvo životno iskustvo, gde te ceo grad podržava i gde te zovu “mister” iako imaš samo 24 godine stvarno je lep osećaj. Međutim, tamo nisam mogao da vidim da organizaciono i infrastrukturno može više da se napreduje, pa sam posle godinu dana odlučio da se vratim u Srbiju. To se pokazalo kao ispravan potez, jer sam ubrzo dobio priliku da radim u poljskoj ekstraklasi. To je jako dobro organizovano takmičenje koje je u to vreme davalo evroligaša i stoga bilo prepuno kvalitetnih stranih igrača.”
Možete li sa nama da podelite neku anegdotu iz tog perioda?
“Kod nas u košarci je običaj da kada je nekom igraču rođendan on donese neko posluženje. U mlađim kategorijama se obično kupe sokovi, bombone, na nekom ozbiljnijem nivou se već poručuju pice, ćevapi, večere… Međutim, u Italiji je sve drugačije. Bila je situacija gde je moj igrač doneo posluženje u svlačionicu. Pored neke regularne hrane, među pićem su bila piva, vina… Nisu to neke količine, ali svejedno vidim alkohol koji se unosi u svlačionicu. Tada sam pitao svog pomoćnika da li su ovi normalni da pored mene prolaze sa takvim pićem. Tamo je to normalno. Kod nas kada se tako krene obično se ne završi samo na tome. Međutim, tamo popiju malo alkohola posle obroka i ide se kući.”
Kao neko ko ima puno iskustva u radu u mlađim kategorijama da li Vam se desilo da nekada imate problem sa nekim detetom jer ono ima prevelike ambicije i misli da je zvezda?
“Prvo mi je bitno da budem potpuno iskren sa igračima. Kada su u pitanju mladi momci nikako sa njima ne želiš da manipulišeš, ali moraš da budeš malo oprezniji oko ogoljene istine. Kada sam ja u pitanju, nikada nisam obećao nešto što ne mogu da ispunim. Oni znaju šta od mene dobijaju, vrlo brzo im se predoči šta su zahtevi i jednostavno kada znaš šta je dozvoljeno a šta zabranjeno vrlo je malo prostora za neke probleme. Ne mogu da kažem da sam imao jedan problem osim od onih koji su normalni. Bilo je tu onih koji su mislili da bi trebalo da imaju veću minutažu, a kako ne igra ili igra manje ne može da bude srećan. Meni je bitno da on ne bude ljut. Nikada ne bih nekome rekao da će igrati 35 minuta, pa ga onda zakujem za klupu. To može samo šarlatan da uradi i neko ko se nikada nije bavio košarkom.”
Šta mislite, da li generacije ’99, ’00 i ’01, inače dvostruki prvaci Evrope, imaju potencijal da postanu vrhunski košarkaši?
“Iz onoga što sam gledao, naravno da imaju. To je doduše slučaj u svakoj našoj generaciji. Ono što u našoj košarci ne manjka to je talenat. Specifično za pomenute generacije je što su uspele da vežu dve zlatne medalje na Evropskim prvenstvima, što je svakako dobra stvar. Ono što posebno raduje kod tih mladih igrača je što svoje partije iz mlađih kategorija mogu da prenesu na seniorski nivo. To je ono što je suština svega. Nekada su takva prvenstva jako nezgodna. Nokaut utakmice počinju jako rano, na jednu utakmicu je sve moguće i nekada se desi da neka jako talentovana generacija takmičenje završi rano. Ali, to nije ono najbitnije. Najbitnije je videti ko je od tih igrača zaista spreman za neki seniorski program. Ako se sve to poklopi i sa takmičarskim rezultatom onda je to dupli dobitak.”
Veliki broj igrača iz tih generacija se opredelilo da se razvija u Sjedinjenim Američkim Državama, kako u srednjoj školi tako i u NCAA ligi. Da li je za njih dobro što su tako odabrali?
“Mislim da ne bi trebalo generalizovati. Takve stvari procenjuju ljudi koji rade sa tom decom. Ne može se doneti jednostavan zaključak u vezi sa tim. Ono što mislim da je tačno je da je Amerika dobra za igrače srednjeg ili nižeg potencijala. Oni tamo, uz igranje košarke, posle nekoliko godina postaju akademski potkovani. Kada je u pitanju vrhunski potencijal ima slučajeva da je bilo dobro i da nije bilo dobro za njih. Puno stvari bi trebalo uzeti u obzir. U koji program se ide, kod kog trenera, u koju konferenciju, koji se način igre gaji… Činjenica je da je takmičarski kvalitet koledž košarke u poslednjih nekoliko godina u opadanju, jer se retko desi da neki vrhunski prospekt ostane u ligi duže od jedne godine. Ali, ako odete tamo i zadržite se na studijama više godina neminovno je da ćete u jednom momentu biti stariji od svoje konkurencije. Za to vreme vaši vršnjaci u Evropi već igraju na znatno višem nivou. Generalno, mislim da se ne može proceniti da li je NCAA dobra ili loša za mladog igrača. Trebalo bi proceniti šta je komparativna prednost od onoga što vam se nudi u Evropi i na osnovu toga doneti odluku.”
Imali smo prilike da Vas čujemo kako pohvalno pričate o generacijama ’94 i ’95, sa kojima ste radili kao pomoćnik selektora u juniorskoj reprezentaciji Srbije. Da li biste mogli isto da učinite i sa našim čitaocima?
“Ono što je specifično za te generacije je broj visokih, talentovanih i fizički perspektivnih igrača u odnosu na druge generacije. Od onih igrača koji su imali potencijal da se nađu na spisku reprezentacije izbrojali smo preko 10 njih koji su viši od 205 centimetara i to na pozicijama visokih krila, krilnih centara i centara. Bilo je igrača raznih kalibara. U te dve generacije je bila procena da za ubuduće može da se napravi mini reprezentacija. Neki od njih već igraju na najvišem nivou košarke, dok sam za neke ubeđen da će, nekim okolnim putem, isto to postići. Na pripremama za juniorsko Evropsko prvenstvo na Zlatiboru smo u jednom trenutku na treningu imali čak 20 igrača. Dakle, četiri petorke. Ta generacija je toliko talentovana da četvrta petorka nije mnogo zaostajala po kvalitetu od prve dve. Nisam siguran da je takav slučaj bio sa bilo kojom drugom generacijom.”
Sa tom reprezentacijom ste osvojili srebrnu medalju na Svetskom kupu za košarkaše do 19 godina u Pragu. U finalu ste igrali maltene sa američkim “drim timom”. Pružili ste solidnu partiju, ali ste na kraju izgubili. Kako ste se spremali za njih?
“Pričamo o ekipi koja je Ruse dobila 70 poena razlike. Na momente je delovalo kao da se igra na jedan koš. Jednostavno, ljudi nisu mogli da im prenesu loptu na drugu polovinu. Toliko su bili dominantni. Protiv takvih timova aksiom je da vaša odbrana počinje sa vašim napadom. Jednostavno, svaki divlji šut ili još gore izgubljena lopta bivaju brutalno kažnjeni. Iz tog razloga mi smo, na čelu sa selektorom Mijatovićem, pripremali razbijanje presinga za svaki mogući scenario ponaosob i kontinuitet ulazaka u napade iz istih. Rezultiralo je time da smo u dve utakmice sa njima bili konkurentni i dobili velike pohvale i priznanja od protivničke klupe, tačnije od Bilija Donovana, Tonija Beneta i Šake Smarta.”
Ko Vas je najviše impresionirao iz te američke selekcije?
“Njihov tim je tada bio veoma jak. Imali su i sistem igre koji je kvalitete njihovih igrača stavljao u prvi plan. Fascinirao me je atleticizam Erona Gordona, kreacije Elfrida Pejtona, snage Markusa Smarta i Montreza Herela… Svako od njih je imao jako visok nivo kvaliteta. Ali, ako bih baš morao da izdvojim jednog od njih najviše me je oduševio Džalil Okafor, koji kasnije nije napravio karijeru kakva se očekivala. Radi se o momku koji ima neverovatnu leđnu tehniku. Njega je u igri “jedan na jedan” bilo nemoguće čuvati. Ono što sam tada prvi put video u mlađim kategorijama bilo ga je nemoguće udvojiti. On nađe rešenje u momentu udvajanja na suprotnoj strani, gde završava akciju bez pivota, već samo okretom gornjeg dela tela.”
Selektor te ekipe je bio Bili Donovan, sada glavni trener Oklahome Siti Tander. Da li ste bili u prilici da razgovarate sa njim?
“Razgovore sa njim je uglavnom obavljao naš selektor. Doduše, jednom sam imao prilike da razgovaram sa njim u sklopu kolektivnog razgovora dva stručna štaba, gde je on izrazio veliko poštovanje prema onome što mi radimo. Kada sam sledeće godine počeo malo detaljnije da pratim njegov univerzitet pokazalo se da to nisu bile samo kurtoazne reči. U nekim stvarima koje je implementirao u svoj sistem video sam obrise naše igre, što je za ceo naš stručni štab na čelu sa selektorom Mijatovićem bila velika satisfakcija.”
Ako se ne varamo, postoji zanimljiva anegdota u vezi sa Nikolom Jokićem, koji je bio jedan od najboljih srpskih igrača na tom Šampionatu.
“Jokić se tih godina tek pojavio na košarkaškoj mapi. Možda je odigrao nekoliko utakmica za seniore Mege. On se pojavio sa nekom lakšom povredom koju je vukao kroz cele pripreme. Skoro uopšte nije bio u trenažnom procesu. Uprkos tome, sa svojih nekoliko poteza je on nama stavio obavezu da moramo da ga vodimo. Selektor Mijatović je tada imao nezahvalnu ulogu, jer je morao da otpiše nekoga zbog njega koji nije bio od starta tu. Međutim, ono što je on uradio na tom prvenstvu, kao anonimus za širi košarkaški auditorijum, bilo je sjajno. Igrao je sasvim ravnopravno protiv Šarića, američkih igrača… Ispostavilo se da je pozivanje njega bilo pravi potez i čestitam Džoliju (Mijatoviću prim.aut) na odluci koju je doneo i viziji koju je kao i uvek pokazao.”
Za kraj intervjua, kakvi su Vaši planovi za budućnost?
“Moji lični planovi su vezani za ovaj program Mladosti iz Zemuna. Ono što je moj cilj jeste da se taj program znatno unapredi u odnosu na ovu godinu i mislim da su svi izgledi da će tako i biti. Ono što je još jako bitno jeste da budemo neko “parče magneta” koje će da privuče najtalentovanije mlade igrače u Partizan.”
Lična kartaIme i prezime: Marko BaraćDatum i mesto rođenja: 18. mart 1989. (Beograd, Jugoslavija)Klubovi: Superfund (2009-2011), Crvena zvezda U18 (2011-2012), Ortona (2013-2014), Čarni Slupsk (2014-2015), Torlak (2016-2018), Mladost Zemun (2018-)Medalje sa reprezentacijom:Bronza na U18 Evrobasketu (2012), srebro na U19 Svetskom kupu (2013), bronza na U20 Evrobasketu (2014).
(foto: MVP / Dragana Stjepanović)
