Lavina emocija nepregledno se širila niškim „Čairom“ tokom Partizanove proslave drugog uzastopnog trofeja na Kupu Radivoja Koraća. Sa mikrofonom u ruci, slavlje sa navijačima poveo je ko drugi, nego kapiten Novica Veličković. Igrač koji živi za velike utakmice, veoma emotivno je doživeo još jedno podizanje pehara, ali se ovog puta mnogo bolje snašao u toj ulozi. Za razliku od prošlogodišnjeg vatrenog krštenja, sada je sva kapitenska zaduženja posle pobede odradio za čistu desetku. Tokom posete redakciji „Novosti“, u koju je došao sa suprugom Vanjom, pričao je koliko mu znači novi pehar u kolekciji, kao i čvrstom prijateljstvu koje je ekipu dovelo do uspeha…
-Naše zajedništvo i sjajno druženje su možda i najbitnije stavke u svemu ovome. Mi smo u Nišu proveli pet dana zajedno, išli na piće uvek timski, veoma dobro funkcionisali. Kad smo u Beogradu, isto tako. Imamo izvanredne momke u ekipi, ove sezone su se stranci baš pogodili. Renfro, Lendejl, Pejdž, Bandža, Gegić, Nikolić… Mnogo vremena i van terena provodimo družeći se. Kad se vidi kako su na parketu proslavljali igrači koji nisu bili među 12… A došli su i bili sa nama sve vreme tu. Sve je jasno.
Veoma uzbudljiva završnica finalnog susreta, po Novicinom mišljenju, daje svemu posebnu draž.
-Finala koja se rešavaju na jednu loptu, ostaju zauvek u sećanju. Ova utakmica je jedina u sezoni kada je hala podeljena na Partizanove i Zvezdine navijače, zato je specifična. Mnogo nam znači pehar za sve što nas kasnije čeka. Meni je uvek bitno da se osvajaju trofeji. Oba ova Kupa su mi baš draga.
Pehar u ovom takmičenju, a i pobeda protiv večitog rivala, kao i obično izazivaju euforiju među crno-belim pristalicama pred borbe na druga dva fronta.
-Kroz karijeru sam naučio da ona ne sme da postoji. Nikad ne znaš šta nosi novi dan, a kamoli šta će biti za mesec, dva. Najbolje je posle svakog trofeja da se vratiš u halu, da kopaš, guliš i napreduješ. Pehar jeste dobra stvar za Partizanovu javnost, za klub, za samopouzdanje… Ali igrači moraju da znaju da to nije limit, već samo podstrek za nastavak. I ja kad sam bio mlad, nisam znao koliko mogu. Pa smo osvajali sve i svašta sa igračima od 22, 23 godine u startnoj postavi. Pomerali smo granice i dolazili do velikih rezultata. Ne treba se zadovoljiti s jednim trofejom.
Upravo to iskustvo koje je godinama Veličković skupljao po domaćim i instranim halama, želi da prenese na mlađe saigrače. Ove sezone do značajne role na Kupu, nije mnogo vremena proveo na parketu.
-Gledam da im budem nekakav savetnik, da igram tu neku ulogu veterana. Trudim se da im pokažem pravi put, jer je preteško nositi dres Partizana. Pokušavam da im olakšam, kao što je nekada nama davao podršku Pera Božić, dok smo bili klinci. Kažem im uvek da će ih za sav trud publika nagraditi, samo da budu fokusirani na teren i ni na kakve faktore okolo. Nije lako istrčati pred 6000 ljudi. Na primer, posle Ritasa i poraza u poslednjoj sekundi, baš su klonuli. Nisam im dao da padnu, rekao sam im da dignu glavu gore i da će se vratiti izgubljeno, samo ako radimo još jače. Kup je došao kao neka nagrada za to.
Kada je u klub iz Humske stigao novi trener Andrea Trinkijeri, Novica je sa njim obavio razgovor. Od starta su znali šta da očekuju jedan od drugog.
-Stvarno je Trinkijeri doneo mnogo pozitivnih detalja. Iskusan je i zna svoj posao. U početku je bilo najteže da igrači prihvate novi način rada, ali sada se sve to sleglo. Verujem da će da bude još bolje u budućnosti. On je veoma upoznat sa košarkom sa ovih prostora, kao i sa trofejima, igračima koji su izašli iz Partizana… Iznenadilo nas je koliko je sve to pratio. Ali očigledno da je naš klub nešto posebno i da je Trinkijeri osetio tu veličinu.
Ispred udarnog igračko-trenerskog tandema je da ekipu što bolje spreme za derbi ABA lige koji ih čeka u nedelju od 18.00. Biće to prvi susret sa Zvezdom, koja je domaćin, posle burnog finala Kupa.
-Ne želimo da razmišljamo o tome da pobeda donosi treće mesto pred plej-of, a poraz četvrto. Tih 40 minuta je drugačije od bilo koje druge utakmice. Treba se spremiti za nju, a ne gledati šta ona donosi. Bilo je derbija kada su gosti odigrali muški pa dobili, tako da nema pravila. Trudim se strancima da objasnim koliko je bitno, da je naše stanovništvo podeljeno na crno i crveno bele. Ljudi to stvarno prate baš i pobeda je veoma značajna za samopouzdanje, a i za navijače. Tu su bitne samo emocije i borba. Ne odlučuje nikakva jačina rostera, niti bilo šta slično. Ono što Partizan ove godine može da ponudi je mladost, želja, neodustajanje… To je naš adut – zaključio je kapiten crno-belih Novica Veličković.
SUPRUGA VANjA NAJVEĆA PODRŠKA
NAJGLASNIJA podrška Novici Veličkoviću stiže iz grla šest hiljada navijača, ali ona najdraža je ipak, u porodičnom domu. Supruga Vanja Matić odlučila je da stavi tačku na odbojkašku karijeru i da se posveti deci Jakovu i Uni, jer je zajednički život dvoje profesionalnih sportista bio veoma težak.
-Kad primetiš kako deca pate, da im konstantno nedostaješ, zapitaš se koja je poenta svega toga – objašnjava Vanja. – Ajde što moraju da osete nedostatak Novice, zbog treninga, utakmica, priprema, ali nije moralo tako da bude i sa mnom. Počela sam da osećam grižu savesti. Iz tog razloga sam ove godine prestala da se bavim odbojkom, tako je bilo logično. Sad uspevam da pokrijem sve što treba. Nije mi bilo teško da prelomim. Samo sam došla i rekla da neću više da igram, iako sam se posle obe trudnoće vraćala na teren.
Često u „Pioniru“ u prvom redu može da se uoči kompletna Novicina porodica, koju baš i ne drži mesto.
-Una bi svuda da prođe i sve da vidi. U sred utakmice bi gađala na koš, pa bi išla do tate, pa do saigrača, pa utrčala na teren… Jednom smo je jedva uhvatili. Dok Jakov stvarno izdrži prvo poluvreme, navija, gleda. Najviše voli Marinkovića i Sija. A ja veoma teško preživljavam, pogotovo finala. Kad gledam preko TV, volim da budem sama, jer i dreknem i opsujem. A kad sam uz teren, onda sam tiša – uz osmeh otkriva Vanja.
JOŠ ME BOLI TURSKA
NEKADAŠNjI reprezentativac je ispratio tek završene kvalifikacije:
-Najbitnije je da se prošlo na Svetski kup. Veoma je teško i svaka čast tim momcima. Sećam se kvalifikacija 2008, isto ekipe nisu bile atraktivne: Finska, Mađarska, Bugarska. Ali mi smo tad imali pripreme mesec i po dana – čim je počeo o nacionalnom timu, nije mogao da zaobiđe 2010. godinu. – Stalno mi se vraća u misli. Prepričavao sam saigračima 200 puta koliko to boli i mnogo ih nervira. Odigrali smo perfektno pred 15.000 navijača Turske i onda kad se setiš kako oni postižu poslednji koš za prolaz u finale… Ja sam plakao mesec dana.
Tekst preuzet sa portala Večernje novosti
