Ivan Dimitrijević (30) je posle skoro decenije ponovo kod kuće, u crno-belom dresu. LJubav prema Partizanu, ma gde bio nikad nije krio
Upravo tu, u Humskoj, Ivan Dimitrijević je rukometno i stasao, pripada generaciji tima koja je igrala i Ligu šampiona početkom prošle decenije.
– Računam ovako, u najboljim sam godinama, usred svog meteža sa koronavirusom, i pored nekih ponuda iz inostranstva, želeo sam da barem jednu opet dam crno-belima. Svi znaju za tu moju ljubav prema Partizanu. Tu sam nekako kod kuće – priča Ivan tek što je sa crno-belima završio prijateljski meč protiv Metaloplastike u kome su poraženi – 24:26 (14:15).
Svašta nešto su i Partizan i Ivan, za prethodnu deceniju prošli. Igrao je Dimitrijević za nemački Gumersbah, potom u Kataru, austrijskim Bregencu i Bruku, sa kraćim izletom u Dubai, pa u rumunskoj Steaui, i poslednje dve i po sezone u pančevačkom Dinamu.
– Da se razumemo, lepo mi je bilo u Dinamu, dao sam za taj klub i više od maksimuma. Ne znam ništa da radim, a da ne unesem celog sebe u to. Bar ja to tako vidim. Tamo su fantastični ljudi, ali moram da priznam i da mi sad prija ova promena. Kad sam odlazio imao sam cilj, da se jednog dana vratim. Uvek je lepo vratiti se kući, u Partizan, to je nešto posebno.
Kako su crno-beli izgledali u tom prijateljskom odmeravanju snaga sa Šapčanima, jednim od kandidata za najviši plasman u narednoj sezoni?
– Bilo je jako dobro, vodili smo skoro celu utakmicu, Imamo poremlad tim, četvorica ili petorica naših igrača koja su igrala u drugom poluvremenu su 2002. godište. Moram da kažem da su ti mladi momci vredni, radni. Nenad Maksić je bio vrhunski igrač, ima rukomet u malom prstu, šmeka u svemu što je radi, ume da prenese znanje, razume i neke dečje bolesti… Sve u svemu jako mi se dopada ekipa.
Tekst preuzet sa portala Sportski žurnal
