Ispovest oca Demira Jukića : Znalo se iste noći ko je pucao u mog sina. Da mi je samo da vidim tog monstruma, da ga pitam: Zašto si mi UBIO DETE ?

Ispovest i fotografija preuzeti sa BALKANSKINAVIJAČI.COM

“Da samo vidim tog monstruma koji je pucao u Demira, da ga samo pitam zašto je to uradio, eto samo to bih voleo da znam, ništa me drugo ne zanima. Uveren sam da se iste noći znalo ko je povukao okidač na pištolju, ali niko nije smeo ništa da kaže”.

Ovo su reči oca Demira Jukića, mladog navijača Partizana preminulog nakon dvomesečne borbe za život, pošto je početkom juna ranjen u stomak u vatrenom okršaju sa navijačima Crvene zvezde na Novom Beogradu.

– Deja, kako su ga zvali, je to veče sedeo sa društvom iz kraja, njih sedmorica-osmorica su bili na klupi i pričali, družili se… Poslednji put sam se čuo s njim oko 22.30, da mu kažem da je već kasno, da polako kreće kući i on mi je rekao da će ostati još malo napolju. Pomislio sam “pa dobro, raspust je, nek se deca odmore, nek uživaju ako im je lepo” – priča otac preminulog mladića.

Međutim, par sati kasnije usledila je verovatno najgora vest koju jedan roditelj može da čuje.

– Sin mi je malo nakon toga ranjen u stomak i prebačen u KBC Zemun, a ja sam o svemu tome saznao od dvojice njegovih drugova koji su došli da me obaveste oko 1 izjutra. Samo su mi rekli “Deja je upucan, u bolnici je”. Tamo su ga prevezli zajedno sa još jednim drugarom koji je bio s njim sve vreme i stiskao mu ranu da ne bi iskrvario. Nisu znali da mi objasne ni kako ni zašto se to dogodilo, a ispred bolnice me je sačekala policija koja me samo šturo obavestila o događaju, do dan-danas nisam saznao šta se te noći zaista desilo – ističe naš sagovornik.

Kako dodaje, na mesto zločina nikada nije ni otišao, jer su mu se dani sveli na začaran kug “bolnica-kuća-bolnica”. Cela njegova preokupacija postalo je pitanje kako spasiti sinu život.

– Nisam uopšte odlazio u Dr Ivana Ribara, u ulicu gde je došlo do tog obračuna u kojem mi je sin stradao, niti sam imao vremena da se raspitujem kod komšija, samo sam razmišljao kako moram da budem uz svoje dete. Nažalost, zbog problema sa nožnom arterijom i bakterijom zbog koje je ona stalno pucala, Demir je imao operacije maltene svake nedelje. Celo leto smo svi bili u šoku, strepeli, kad god sam odlazio da ga posetim noge bi mi se odsekle, tresao sam se, jer nisam znao šta me čeka tamo – dodaje otac.

Prema njegovim rečima, svaka od 12 operacija kojima je Demir bio podvrgnut bila je jako rizična, te svaki put kada bi aorta ponovo pukla intervencija bi morala da se uradi gotovo odmah, jer bi nakon nekoliko minuta usledila sigurna smrt.

– Dovodio sam i privatne lekare, pokušavao čak i da ga nekako odvedem u inostranstvo na operaciju. Mi nemamo toliko velika primanja, ali sve što je bilo našoj moći trudili smo se da uradimo kako bismo ga spasili. Praktično sam digao ruke od svega ostalog u svom životu – priznaje on.

Otac ističe da bi na kraju svega toga voleo samo da zna zašto je došlo do ove tragične nesreće.

– Ono što sam čuo od prijatelja jeste da se tu odjednom našlo stotinu automobila, da je čitava horda nagrnula na njih nekoliko momaka. Niko od njih koji su sedeli tu nije imao više od 19 godina, nisu nikoga dirali, niti je moj sin išta uradio u životu zbog čega bi ovako stradao. Sve sam mogao da očekujem, ali ovako nešto ne. Želim da znam zašto su ga ubili, želim da vidim tog čoveka koji je to uradio, samo da mi objasni zbog čega je moralo ovako – zaključuje Demirov otac.

Od kobne noci kada je Demir upucan proslo je vise od pola godine i do sada niko nije optuzen za to delo iako je tom nemilom dogadjaju prisustvovalo vise od 100 svedoka. Za nerazjasnjeno ubistvo francuskog drzavljana Brisa Tatona osudjeno je 12 navijaca Partizana na ukupno 240 godina robije. Da li je zivot Francuza vredniji od zivota srpskog deteta?!

Tekst : Balkanskinavijači.com

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *