ISPOVEST NEMANJE MILETIĆA: Martovski pogrom na Kosovu me i dalje progoni!

Intervju Nemanje Miletića za Alo Sprint

„Nikada neću zaboraviti 17. mart 2004. godine, kada je nas 30 iz odeljenja otišlo da brani most u Kosovskoj Mitrovici. Dešavalo se da ne mogu da se vratim kući zbog barikada“, otkriva štoper Partizana i „orlova“ za „Alo! Sprint“Nemanja Miletić

Naš narod na Kosovu i Metohiji svakodnevno trpi teror od albanskog stanovništva, a poslednja pakost u nizu koju je režirala prištinska vlast jeste uvođenje nerazumnih taksi na srpske proizvode, što, kako tvrde političari i ekonomisti, ozbiljno ugrožava egzistenciju Srba naseljenih severno od Ibra. Nemanja Miletić (27), fudbalski reprezentativac Srbije, rođen je i odrastao je u mestu Lešak, nedaleko Kosovske Mitrovice. Defanzivac Partizana se u emotivnoj ispovesti za „Alo! Sprint“ prisetio dramatičnih trenutaka koje je doživeo 2004. godine prilikom martovskog pogroma, teškog detinjstva, a otkrio je i koliko stresno proživljava krizu u južnoj pokrajini, gde njegova porodica i danas živi…

Tenzija u multietničkim sredinama na Kosovu i Metohiji, kaže, postoji otkada zna za sebe, a želja, volja i pomoć najbližih pomogli su mu da ostvari snove i postane profesionalni fudbaler. Inače…

Išao sam da rušim albanski punkt!

Srpski fudbaler ističe da se narod neće lako odreći svog ognjišta.

– Sećam se kada su Albanci postavljali punkt između Srbije i Kosova. Oni to zovu granica. Punkt se nalazi relativno blizu mog mesta Lešak. Išli smo da ga rušimo kako nas ne bi otcepili od Srbije. Koliko god smo se borili i protestovali, nismo uspeli. Na kraju, koliko god bilo teško, dobra stvar je što se i dalje držimo zajedno. To je naša najveća snaga, kao i činjenica da se niko neće tek tako odreći svete zemlje – poručio je Nemanja.

– Inače, ko zna šta bi bilo sa mnom. Imao sam zaista teško detinjstvo. Čitav život, bukvalno od kada sam rođen, situacija u mom rodnom mestu bila je napeta. Živeo sam na relaciji Kosovska Mitrovica – Lešak – Leposavić. Nešto kasnije, pet godina sam svakodnevno putovao u Rašku, jer sam nastupao za Fudbalski klub Bane. Da nisam napravio taj korak, ostao bih u Lešku i ko zna kakva bi me sudbina čekala. Koliko god ljudi pokušavali, teško je napraviti nešto u fudbalu u maloj sredini. Postoje brojni faktori koji to onemogućavaju. Zahvaljujući roditeljima, koji su morali da se odreknu mnogo stvari, nešto i da prodaju, meni su obezbeđeni uslovi da treniram i napredujem. Kasnije sam otišao u Kraljevo, u FK Sloga, gde sam počeo da pravim fudbalsko ime. Šest godina sam proveo tamo. Sanjao sam da postanem fudbaler i nisam odustajao, iako je bilo boljih igrača od mene. Roditelji bukvalno nisu imali ništa, snalazili smo se. Otac mi je pevač na svadbama i krštenjima, a majka radi u bolnici u Kosovskoj Mitrovici. Povrh svega, zadesila nas je nesreća da je mama imala saobraćajnu nezgodu, posle koje je ostala nepokretna, bili smo u kreditima, nije primala platu, preživeli smo pakao. Mnogo mi je pomogla i moja baka Milica, koja je kada je bilo najteže odvajala od usta da bih mogao da odem na trening ili utakmicu. Sada smo, hvala bogu, malo stali na noge – počeo je priču Nemanja Miletić.Martovski pogrom

– Ne stidim se da priznam da sam nekada trenirao i u patikama. Kopačke su bile luksuz. Verovao sam u sebe, takođe i moji roditelji. To što sam sada u Partizanu i reprezentaciji Srbije nije me promenilo. Isti sam kao kada sam igrao u Borcu iz Čačka, na primer. Nikad nisam bio prepotentan, trudio sam se svima da pomognem – dodaje štoper „orlova“.

Brinem za porodicu, ali borićemo se do kraja

Na pitanje da li ima nade za Srbe na Kosmetu Miletić nevoljno sleže ramenima.

– Teško pitanje. Ne znam da li naši ljudi mogu da opstanu dole. Jedino uz pomoć Srbije mogu da ostanu na svojim ognjištima. Kada bi narod sa severa Kosmeta ostao na cedilu, onda bi bilo mnogo teško. Da ne kažem nemoguće. Bili bi prepušteni Albancima, a to nije dobro. Borićemo se do kraja. Razmišljam o mojoj porodici, pa sam kupio stan u Beogradu za njih ako se ne daj bože nešto loše dogodi. Situacija se svakodnevno menja, a ja brinem – kaže on.

Teška finansijska situacija nije bila jedini problem za njega i njegovu porodicu.

– Moja majka se nagledala svega i svačega. Imala je nebrojeno mnogo neprijatnih situacija kada je radila noćnu smenu u bolnici u Mitrovici. Tada sam sve vreme na telefonskoj vezi s njom, da se uverim da je dobro. Mučno je to. Bilo je veoma napetih situacija sa Albancima – priseća se Miletić.

Od 1999. godine do danas tenzija između Srba i Albanaca najizraženija je u Kosovskoj Mitrovici. Konkretno, epicentar je na mostu na reci Ibar.

– Nikada neću zaboraviti 17. mart 2004. godine. Kao da je juče bilo. Bio sam srednjoškolac kada je nas 30 iz odeljenja otišlo na čuveni most na Ibru da odbrani ono što je naše. Mnogi su se kasnije vratili u školu krvavih očiju, koje su bile posledica bačenog suzavca. Nije bilo važno koliko ko ima godina, išli smo svi! Mnogo puta se dogodilo da nisam mogao da se vratim kući zbog barikada. Kada sam to preživeo, ništa više ne može da me iznenadi – otkriva Miletić.

Ni danas, petnaest godina kasnije, situacija se nije promenila. Nedavno uvođenje taksi na srpske proizvode (100 odsto) poslednja je u nizu skandaloznih odluka prištinskih vlasti koje su usmerene protiv Srba.Martovski pogrom

– Uh, mnogo teško to proživljavam. Kada vidim koliko dugo traje to njihovo iživljavanje, to me užasava. Već 10-15 godina se dešavaju loše stvari. Ova neizvesnost mi mnogo teško pada. Ne znam da li će se nešto promeniti. Teško je, ali moji najbliži neće da idu iz Mitrovice. Dosta ljudi je napustilo grad, ne mogu da izdrže, ali moja majka ne želi. Kakva god situacija bila, oni hoće da ostanu. Moja porodica nije jedina koja tako razmišlja. Većina naših odozdo ima gde da ode, može da živi u miru, ali jednostavno neće da se odreknu svojih ognjišta. I ja sam takav. Kad god imam slobodno vreme, volim da odem na Kosovo. Nigde nije lepše kao kod svoje kuće. Planiram da provedem Božić dole – naglašava defanzivac beogradskih crno-belih.

Na kraju, Nemanja kaže da veruje u božju pravdu.Nemanja Miletić

– Ono što naš narod proživljava u južnoj pokrajini nikome ne bih poželeo. Ma ni najvećim neprijateljima. Svaka loša vest o Kosovu zabija mi nož u srce. Psujem u sebi, ježim se, molim boga da se nešto promeni – zaključio je Nemanja Miletić.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *