Andrea Trinkijeri je uneo dosta timskih poboljšanja, a ekipu koju su pojedini mediji precrtali još pred Asvel, slavila je u Vilerbanu, pa je protiv Turk Telekoma izborila drugu fazu, ubedljivo pobedila Albu, vratila atmosferu evropskog spekatakla, potragu za kartrom više i legende u „Pionir”… Ali sve to nije bilo dovoljno za četvrtfinale Evrokupa.
Trinkijeri je uradio dosta i iako nije selektirao, već doselektirao tim, sa Renfroom i Jankovićem, forsirajući „pik igru“, kao i svoje principe odbrane. Vratio je osmehe, nadu, a predsednik Ostoja Mijailović njegovim angažovanjem kult trenera, važnosti struke i najbolje moguće uslove. Ipak i Trinkijeri i Mijailović kao i sportski direktor Nikola Lončar, moraće da se pozabave povratkom kulta mladih igrača svojstvenog Partizanu još od Kićanovićeve ere lansiranja Vujoševića do Duletove decenije vladavine u novom milenijumu.
Partizan je poražen sa 23 razlike u Berlinu što nije opravdanje u nedostatku takmičarskog značaja ili tri bitna igrača jer ni domaćin nije bio kompletan. Onoliki broj pristalica iz Evrope i Srbije koji je stigao Nemačku, zahtevao je ozbiljniji pristup u Berlinu.
Ostaje i pitanje priče o minutima mladih igrača. Za svaku pohvalu je prilika pružena Dušanu Tanaskoviću, ali ostaje pitanje šta se želi sa Markom Pecarskim, koji je već dva leta najbolji evropski igrač zlatne juniorske reprezentacije, da li je bila prilika da i Uroš Trifunović odigra neki minut?
U Partizanu moraju da razmišljaju i o poruci koju šalju, kako mladićima koji su dovedeni, ali i onima koji bi tek trebalo da izaberu Humsku kao najbolje odredište za svoj razvoj, poput Bertansa, Lovernja, Vestermana, ali i Bogdanovića, Milutinova, Pekovića, Tepića, Tripkovića, Veličkovića, Vujanića, Krstića, do Divca, Paspalja, Danilovića i Đorđevića. Oni su se forsirali, trpeli, ali sve vratili rezultatski i finansijski.
Ima li Partizan igrača od koga će uskoro inkasirati obeštećenje? Šta su ciljevi i koja je razlika biti drugi ili četvrti, ali i sa kime na parketu izgubiti dvedeset razlike? Dovode li se igrači koji prave razliku, uz koje će mladi stasavati ili samo za rotaciju? Neko to mora da predoči Trinkijeriju, da postavi sportsku strategiju, ali i finansijsku, ostavi vreme struci da stvara. Da ulaganja imaju efekta, a ne budu jednokratno bacanje u bunar, jer šta ako se ne osvoji ABA liga?
Stoji i činjenica da obeštećenja više nisu velika, da Zvezda, uz pomoć FMP-a, i Mega imaju porednost u izboru, da se pomera granica „mlad igrač“, da atleticizam ima sve veću ulogu, ali ovako nedorečen koncept nije rešenje. Partizan je angažovao nikada veći broj istinskih talenata. Treba to brusiti, kalemiti, gurati, trpeti, dozirati, sačekati rezultate i zaraditi. Takođe i ti momci, njihovi roditelji i menadžeri moraju biti realniji, oni vredniji, posvećeniji, na zemlji, jer je mnogo lakše „izgubiti se“ nego postati Jokić, Bogdanović ili Micić i Milutinov.
Partizan nije mogao u osam Evrokupa. Dosta je uradio, napravio pomak, ali mora da ima strategiju, viziju šta će, sa kime, bilo na klupi, bilo parketu, bilo mlađim selekcijama. Ad hok promene trenera i igrača nisu koncept. Monako i Ritas nisu sliučajnost. Mornar je isto dao koš iz auta u „Pioniru” za dve sekunde, a Zadru je dozvoljen otvoren šut na 0,9 regularnog dela. Sreća je tada pogledala crno-bele, ali u Evrokupu nije. Partizan nema strance koji prave razliku, sem Renfroa. Ima talente Pejdža, Lendejla, Nikolića i Gegića, a to traži strpljenje. To traže i Pecarski, Aranitović, Trifunović, Tanasković, kao i plejada juniora i kadeta dovedenih prošle godine. Traže plan, minute, koncept…
Podvig bi bio da Partizan u ABA eliminiše Crvenu zvezdu i Budućnost pred njihovim navijačima, ili Cedevitu, jer su sva tri tima kvalitetnija, skuplja. Ipak košarka se igra na parketu, ne na papiru, a Partizan ima trenera, potencijal, navijače i svoju nadu, već u nedelju protiv Budućnosti i narednog vikenda u Nišu.
Tekst preuzet sa portala Blic sport
Autor:Vladan Tegeltija
