GROBARI PIŠU:Otkad smo se upoznali, Partizan mi je sve!

Tekst poslao NIKOLA ZDRAVKOVIĆ-Skoplje

U kalendaru običnih ljudi, danas je 25. april. Smaraće vas izjutra sa radija da je to sto dvadeset i ne znam koji dan u godini, da je sunce izgrejalo u toliko i toliko, da će zaći u toliko i toliko… neće im biti dovoljno, pa će vas smarati kojem je horoskopskom znaku ovaj dan za šta pogodan ili nepogodan.U moru tih gluposti i nebuloza, svoj kalendar ćemo prelistati i mi. Oni neobični. Grobari. I staćemo upravo na 25-ti dan aprila.Dan koji nas tera da iznova i iznova, do skakanja dioptrije gledamo jedan snimak sačinjen pre 9 godina u Zagrebu. Trenutak u kojem je Dušan Kecman opalio trojkaču sa pola, a neizmerna sreća opalila šamarčinu iz bekhenda tugi koja se onako cinično smejala nakon što ju je Bojan Bogdanović zakikotao samo sekund ranije.Lik sam koji često puta prvu jutarnju kafu i rakiju popije sa Ironijom. Popio sam je i tog 25. aprila. Takođe, lik sam i koji je pre desetak godina stao usred šetnje da bi glasno navijao za klinca koji je u Partizanovoj majici igrao klikere sa ortakom… i lik koji je promašio da vidi taj trenutak kada je Kecman pogledao istoriji u oči i izdržao da ne trepne prvi. Bio sam zauzet lomljenjem čaša nakon one Bogdanovićeve kidalice i živaca i srca. U stvarnost me je vratio, i spasio još poneku čašu, spartanski urlik Edina Avdića da je Kecman polio zagrebačku publiku hladnom vodom, a nas Grobare nikad penušavijim šampanjcem. I tako ja za taj koš znam samo sa snimaka. Jebiga… bolje što nisam video, a Dule pogodio, nego da je bilo obrnuto. Duleta Kecmana sam upoznao 3. oktobra 2016, kada je Partizan gostovao MZT-u u Skoplju. Živim na nekoliko stotina metara od MZT-ove sale, i uvek kada Partizan dolazi, tu sam da poželim dobrodošlicu, malo popričam, slikam se, i obezbedim sebi lep san. Tada sam sa Duletom prolomio nekoliko reči.- Dule, ja sam obećao da ćeš mi biti na svadbi zbog onog koša Ciboni.- Nisi valjda?- Jesam, svega mi.- Onda čekam pozivnicu, pa ti kad god odlučiš.Istu sam priču vodio sa Milivojem Ćirkovićem pre 2 godine. Potvrdio je dolazak. Jedino što Dule na svadbu sleće preko Zagreba, Milivoje preko Njukasla. Sledeću gospođu još tražimo, ali pozivnice su spremne…E, sad… pomenuo sam da ponekad ujutru popijem kafu i rakiju sa Ironijom. I izgleda da je Ironiji upravo 25. april omiljeni datum da me poseti i natoči do vrha. Potvrdila mi je to tog datuma 2014-te. U Makedoniji neka izborna kampanja, mi novinari rastrčani na sve strane, po ceo dan. Mislim se, “Samo da bude vremena da pogledam utakmicu sa Cedevitom večeras, makar jednu četvrtinu…”. Stigao sam u redakciju sa nekog mitinga upravo na početku poslednje četvrtine. Sve je nagoveštavalo da će se večeras piti od sreće, i da će to biti samo priprema za finale koje tek sledi. I to je verovatno trenutak kada je Ironija nekako osetila o čemu razmišljam, pa rekla “Čuj budalu!”.Šta reći dalje? Nakon onog promašaja našeg dobrog Milenka, onaj se nesrećni Nolan Smit stuštio ka našem košu kao kakav uragan. Kad je šutnuo, već sam osetio knedlu u grlu… milion scenarija, milion “šta ako”, molitve… sve mi je to prolazilo kroz glavu, srce, dušu, kroz kompletan krvotok. I onda ulazi… kako je Žofri pao na parket Arene, tako sam ja pao na pločice redakcije. Ridao sam kao malo dete. Ma, malo je reći… slaba mi je uteha bila što u tom trenutku kroz isto prolaze Dule Vujošević, Bogdan, Bertans, Žofri, cela Arena… sjatile su se oko mene dve urednice koje su bile tamo. Prepale se, jebavaju me pitanjima ko na unakrsnom ispitivanju… a ja ni da beknem. Jedva sam prstom pokazao na TV.
Nisu mi te večeri pomogle ni metode tešenja tadašnje devojke. Otišao sam nakon desetak minuta. Nije pomogla ni majčina večera i krigla piva, koje je pripremila sa toliko pažnje pošto (ni)je znala u kakvom ću stanju kući. Iskreno, ne pomaže ni danas, nakon toliko godina.Ali ta Nolanova trojka mi je pomogla u nečemu drugom. Nečemu mnogo uzvišenijem od rezultata, trenutne radosti, trofeja, od Evrolige… pomogla mi je da još jednom sam sebi potvrdim šta je meni Partizan. I to na onaj način svojstven samo nama Grobarima – da neku lepotu nađemo i u svojoj patnji, jer nas teška vremena definišu ko smo.  
Dok ga nisam upoznao, bio mi je samo klub.Otkada smo se upoznali, Partizan mi je sve.


NIKOLA ZDRAVKOVIĆ-Skoplje

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *