Fudbaler van klišea

Posle šest godina u Partizanu Miroslav Vulićević završio jednu i sprema se za narednu profesionalnu etapu

Izjave su bile kliše. Učinak nije. Kad je dolazio, koristio je stereotipe, da će dati sve od sebe i kako je zbog Partizana odbio inostrane ponude, a u danima kad se njegov mandat, po svemu sudeći i karijera, završava, jasno je da je ponudio više nego što se očekivalo. Trajao je. To je suštinska vrednost Miroslava Vulićevića kojom dobrano odudara od ambijenta srpskog fudbala, gde je mnogima jedini cilj pobeći preko.

Bezmalo dve decenije bitisanja isključivo na našim terenima formirali su desnom beku referencu za kakvom većina fudbalera žudi. Postao je poštovan. Iz prostog razloga što je i sam poštovao loptu, saigrače, trenere, navijače, medije… Redak primer profesionalnog sportiste doslednog sebi i životnim vrednostima u vremenu kad se uspeh mahom meri materijalnim dobrom. Vulićević je drugačiji. Njegova zaostavština može da se gleda tako što se vezuje za ljude. I oni za njega. Što gradi odnose: pet i po godina u Javoru, četiri u Vojvodini, šest u Partizanu. Svuda kapiten ili njegov zamenik.

Ovih šest u Humskoj možda su najbolje svedočanstvo fudbalera kome, malo je ljudi primetilo, ove zime ističe ugovor. Dočekao ga je jedan, posmatrao drugi, a ispraća treći predsednik. Sarađivao je sa sedmoricom trenera (najbolje sa Markom Nikolićem), promenio više od stotinu saigrača, sudelovao u nezaboravnom šampionskom pohodu 2017, svedočio stresnom bodovnom minusu u odnosu na Crvenu zvezdu, osvojio dve titule i četiri kupa, igrao u tri Lige Evrope, jednom prezimeo. Kao čitav klub, padao i ustajao. U 21. veku samo je Saša Ilić sastavio u cugu više vremena na crno-beloj strani Topčiderskog brda. I spada u redak soj superligaških fudbalera koji su minule decenije uspeli status novajlije u Humskoj da konvertuju u pojačanje.

Za sve vreme uz njegovo ime nije vezan nijedan jedini incident. Samo sport – a u sportu se i pobeđuje i gubi – ništa politika, ništa instagrami, tviteri, fejsbuci, ništa grubost ka protivniku ili neodmerena izjava. I to je Miroslav Vulićević. Kad je trebalo da se pregovara sa rukovodstovm oko zaostalih plata i premija, bio je tu. Kad je trebalo igrati pod injekcijama, bio je tu. Kad je trebalo promovisati klub društveno odgovornim akcijama, bio je tu. Kad je trebalo stisnuti petlju i obratiti se podeljenim navijačima, opet je bio tu. Mogao je da kuka što je s pokidanim ligamentima završio derbi. Ili što mu je propao transfer u Tursku. Što ga pojedini treneri nisu zarezivali. Ili što mu klub duguje nekoliko stotina hiljada evra. Nije „a“rekao. Isklesao je model ponašanja u srpskim okvirima poznat pod sintagmom „vojnik kluba“.

Zbog toga je Miroslav Vulićević, ako ništa drugo, zaslužio otmeniji oproštaj od sporadičnog pominjanja po medijima. Ako je uopšte vreme za kraj. Jer „tek“ su mu 34 leta, a u aktuelnom sastavu Partizana ima i starijih (Vladimir StojkovićBojan Ostojić). Čak i kad se povede priča da je klubu potreban dodatni desni bek, pogotovo ako Nemanja Miletić ode, ima zagovornika ideje da bi Vule, iskustvom i poznavanjem prilika u „Zemunelu“, svestan veličine i principa igre Partizana, bio od koristi. Na kraju, ako je mogao Slobodan Urošević sa spiska precrtanih da se izbori za status redovnog prvotimca, sme li neko da stavi ruku u vatru da to ne bi reprizirao i letos sklonjeni „broj 4“?

Nasuprot njima su oni koji kažu kako je Miroslavu Vulićeviću istekao rok trajanja, da je vreme za mlađe i da mu je potreban novi izazov. Ako su u pravu, onda je trenerska uloga nešto što mu pristaje i pripada. Odavno je krenuo da se školuje, ponajviše na nagovor Ilije Stolice, uverenog da u njemu čuči trener. Poznajuci karakter i narav momka iz Leposavića deluje da bi mu eventualni početak u mlađim kategorijama Partizana savršeno pasovao. Jer nije trik samo napraviti fudbalera i igru. Nego i čoveka. Zato čelnici Partizana ne bi smeli da imaju dilemu da po isteku igračkog ugovora ponude Miroslavu Vulićeviću mesto: bilo u školi, bilo u stručnom štabu prvog tima. U oba slučaja bi se postarao da crno-beli odudaraju od klišea. Kao što je i on sam.

Tekst preuzet sa portala Mozzart sport

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *