Oko 20.000 mališana iz svih krajeva Srbije, sa Kosova i Metohije i Republike Srpske stvorili u Humskoj atmosferu za uživanje .
U redovnim okolnostima akcenat bio bio na igri i(li) rezultatu. Vanredne mere, pak, zahtevaju vanredne postupke. Čovek nekad nije svestan šta sve može, čak i kad mu je jedna ruka vezana. Ili deluje da s njom ne može ništa. Onda se rodi ideja, a njenom realizacijom stvori najlepša moguća slika ove večeri u Humskoj.
Tribine krcate decom!
Neki bi rekli „najlepša frakcija Partizanovih navijača“. Svakako manje bučna od postojećih, ali definitivno ona na koju nijedna od aktuelnih nema primedbu. Došli su iz svih krajeva države: iz Subotice, Niša, Kraljeva, Užica.. Konvoji su stigli iz najzabačenijih mesta Kosova i Metohije, kao i iz Republike Srpske, naravno, bilo ih je iz Beograda. Svi ujedinjeni u ljubavi prema crno-belima, sa zajedničkom idejom da pomognu timu Sava Miloševića protiv AZ Alkmara, nadajući se identičnom epilogu kao pre skoro mesec dana u susretu sa Moldeom.
Tad ih je bilo oko 5.000 hiljada. Ove večeri, uprkos hladnijem vremenu i pretnji kišom čak četiri puta više. Sve zahvaljujući dozvoli UEFA da na tribine pusti polaznike osnovih i škola fudbala uzrasta do 14 godina, sa učiteljima ili nastavnicima, te veštoj organizaciji marketing tima Partizana i saradnji sa lokalnim samoupravama. Stvorio se ambijent za pamćenje: šarenulo boja, iskreni dečiji osmesi, okice koje traže Stojkovića, Miletića, Tošića, Asana… Mnogi od njih su prvi put u glavnom gradu, pojedinci premijerno na stadionu, „pala“ i poneka suza tek da posvedoči koliko je ovaj trenutak bitan u njihovim životima. Pamtiće ga ceo život.
Kao što će i crno-beli pamtiti tu ciku sa tribina. Graju svaki put kad dodirnu loptu, pokliče da se krene u juriš. Jer, klince i klinceze ne zanimaju taktičke varijante, statistika, pretrčani kilometri, već samo da Partizan pobedi. S tom ambicojm su gurali Parni vajak ka trijumfu nad Holanđanima…
„Hoćemo pobedu, hoćemo pobedu“, orilo se iz grla najmlađih navijača pre početka susreta.
Združenim snagama otpevana je i klupska himna. Milina za uši.
Kad je septembra 2014. pank bend „Grupa JNA“ snimio album, u kom na jednoj numeri kaže „Jer ja sam dete Partizana“, teško da je mogao da pretpostavi da će taj delimično modifikovan stih pet godina kasnije savršeno odgovarati jednoj evropskoj utakmici crno-belih. Onoj u kojoj akcenat nije samo na igri i(li) rezultatu. Već na dečjem osmehu.
