Fluid između Grobara i Neme Miletića: Ljudi nisu znali za mene, a onda čuvam Pepea na prekidu

Može fudbal da se šminka do mile volje. Da saigrači pakuju golgeteru šanse kako bi poboljšao statistiku, da narcisoidnost natera pojedinca da igra za sebe, a ne tim, dešava se, posebno u moderno doba, da analitičari prebrojavaju tačne pasove – mada bi se ono malo kose na glavi Ćavija Ernandeza nakostrešilo pri svakoj sličnoj objavi – čak i UEFA meri ko je koliko pretrčao, kao da je, bože oprosti, atletika, a ne fudbal. U fudbalu sve maske padaju, džaba puderisanje i mackanje kremama ako nema suštine. Nju će najpre prepoznati oni koji ne gledaju brojeve, ne listaju Optu ili Skavku, ne vise po Tviteru, već posmatrajući utakmicu mogu lako, na prvu, bez šminkanja podataka, da uoče da li i šta neko može.

A Partizanova publika, posebno ona na istoku, tradicionalnom filteru vrednosti tima iz Humske, saglasna da je Nemanja Miletić odskočio u sezoni kad crno-beli ne mogu da se pohvale specijalnim rezultatima. Štaviše, osim Grobara misle isto i kapiteni superligaša, te su ga dvaput, na kraju prethodnog i polovini ovog prvenstva, birali u idealnih 11. Čak i da nisu, ostali bi aplauzi i skandiranje “Ćelavi, Ćelavi” kao ilustracija da je uradio nešto drugačije. Iz prostog razloga što igra fudbal. Ne petlja, ne mrsi, nego daje celog sebe i nazad i napred, pa kako ispadne. A kad se zapodene razgovor o aktuelnom timu Zorana Mirkovića momak iz Kosovske Mitrovice kod probirljivih navijača ima plus(eve).
I u prethodnim klubovima sam brzo prirastao publici za srce. U Belgiji su mi posle samo tri meseca skandirali ime i oduševili me, a i Partizanu su ljudi prepoznali da ‘ginem’ za svaku loptu. Zato, kad pogrešim nisu toliko kritički nastrojeni, slobodno mogu da kažem da sam kod njih stekao kredit“, svestan je “Nema” Miletić posebnog statusa kod Grobara.

Tokom 2018. nije bilo mnogo razloga za radost na Partizanovom stadionu. U odsustvu velikih kolektivnih uspeha, kao da su ljudi tražili s kim bi mogli da se identifikuju, pronašli su sebi sličnog u fudbaleru koji im se dopao na osnovu borbenosti, agresivnosti, trčanja…
U Partizan nisam ušao na velika vrata. Jedini nisam bio zvanično promovisan, jer se ekipa u vreme mog potpisa, leta 2017, nalazila na pripremama u Sloveniji i odmah sam joj priključen. U početku mi je bilo krivo što nisam imao prezentaciju sa dresom, međutim, kad razmislim, odogovaralo mi je što dosta ljudi nije ni znalo za mene. A kad je suprotno, hvale vas na početku i očekuju mnogo, onda…”

Miletić nije dozvolio pad na ličnom planu. Naprotiv, individualni učinak bio je obrnuto srazmeran timskom.
Nemoguće je, makar bili na terenu, ignorisati ili ne čuti šte se dešava na tribinama, kao što su meni skandirali ‘Ćelavi, Ćelavi’. Taman pomisliš ‘kraj, ne mogu više’, a onda čuješ žamor i dobiješ dodatnu snagu. Fluid između mene i navijača uspostavio se za relativno kratko vreme, za samo godinu i po, neko to nije doživeo ni za pet godina u Partizanu“.

ZASLUŽILI SMO BAR JOŠ ŠEST BODOVA

Na pripremama u Beleku

Dodatnu draž Miletićevim igrama daju izleti pred ili u protivnički šesnaesterac. Namestio je dva, a dao već pet golova, što znači da mu je aktuelna sezona, iako tek na polovini, najefikasnija u karijeri.
Razlog time je što sam ofanzivniji nego u prethodnim sredinama. Možda sam mogao još koji put da zatresem mrežu, međutim, zadovoljan sam, imajući u vidu da sam pre svega defanzivni igrač”.

Štoper ili bek?
“Ranije sam pričao da mi više odgovara da budem u srcu odbrane, međutim, poslednjih 15 utakmica sam igrao po strani. Baš sam se ‘namestio’, a mogu još bolje. S jedne strane draže mi je kad sam bek, dejstvujem bliže golu, mogu da ga namestim, to se u Partizanu traži, a volim da budem i centralni defanzivac, što je odgovorna pozicija i omogućava, između ostalog, komandovanje. Ne da budeš bukaš, već da se zarad koristi tima dereš dok te usta ne zabole”.

Baš kao što su, u igračkim danima, bili Miroslav Đukić Zoran Mirković, dvojica bivših reprezentativaca, vrsnih štopera, Nemanjinih trenera na Topčiderskom brdu. Sadašnji je bio i desni bek, tu je verovatno začkoljica zašto ga je Bata premestio…
“Pomenutu poziciju počeo sam da igram u Belgiji. Kad neko nije mogao – uskakao sam. A na štoperu sam naučio dosta stvari kad je reč o postavci, kako da stojim, što kaže Đuka ‘taman kad misliš da lopta neće na to mesto, ona baš tu padne’. I Đukić i Mirković su ne naučili da više ‘čitam’ igru i bolje se postavljam. Kad mislite da lopta sigurno ide u aut, da imam u glavi šta ako ne izađe”.

Da je Partizanu još deset Miletića u smislu davanja celog sebe – kao što su svojevremeno navijači Liverpula pevali da im je potreban tim sastavljen samo od Džejmija Karagera – verovatno bi zaostatak za Crvenom zvezdom bio manji, pogled na tabelu prijatniji. A pošto je fudbal kolektivni sport – nije.
“Svako ‘pukne’ nekad u životu, kaže nešto, tako sam i ja govorio jesenas o nepravdama, madam koliko god je teško moramo da gledamo napred, od prošlosti se ne živi. Nismo zaslužili treću poziciju na tabeli. Neću nikog da krivim, niti bih voleo da se moje reči pogrešno tumače, ali premotavanjem snimaka tvrdim da smo, bez preterivanja, morali da imamo još pet-šest bodova. Ne kažem, igrali smo i mi loše na pojedinim mečevima, neke nismo zaslužili da pobedimo, ali bogatiji bodovni saldo smo morali da imamo, sigurno“.

Otuda je logično zapitati se – šta dalje?
“Od detinjstva do danas se nikad nisam predavao. Niti ću! Sve dok ima gram nade. Ostala su dva derbija, podeliće se bodovi, nikad se ne zna. Daćemo sve od sebe da Partizan dovedemo tamo gde je bilo pretprošle godine. Pokušaćemo da uradimo sve što je u našoj moći, a za šta će to biti dovoljno…”

MILETIĆI, USPELI SMO!

Na treningu reprezentacije Srbije

Shodno činjenici da potiče sa Kosova i Metohije, Miletić je od najranijih dana shvatio da mora da se bori i da je fudbal – onaj bez šminke – jedini put koji bi mogao da znači izbavljenje. Taj borbeni duh sa podneblja u kome je odrastao preneo je na teren: od kraljevačke Sloge, preko čačanskog Borca, Vojvodine, sve do belgijskog Vesterloa.
Roditelji su se sto puta zaduživali samo da bih uspeo u fudbalu. Borba neprestana. Majka je radila u Kosovskoj Mitrovici kad se sve i svašta dešavalo, prošli smo i kroz dugove, ocu su dolazili na vrata. Teško detinjstvo sam imao. Uprkos svemu, moja porodica i ja smo iz svega izašli kao pobednici”.

Još jedna ilustracija, možda i upečatljivija od skandiranja Grobara:
“Kad sam bio mali, dosta toga sam želeo, a nisam mogao da priuštim. Onda letos dođe utakmica sa Bešiktašem, a ja na prekidu čuvam Pepea, kome sam se ceo život divio, jer volim fudbalere koji igraju srcem, idu ‘u meso’. Setim se, prošao sam put od propasti od evropske utakmice i direktnog duela sa igračem takvog kalibra. Shvatio da je ceo život borba. I znam, ako nekad budem imao milione, neću se promeniti, jer sam dobro upamtio šta su sve roditelji radili samo da bih uspeo. Znao sam ‘ako nešto ne uradim, biće katastrofa'…”.

Nije. Jer može fudbal da se šminka do mile volje, al’ publika da se prevari – ne može.

Tekst pruzet sa portala Mozzart sport

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *