Duh koji je ipak poneo sekiru

Puno ime Zagora je Zagor Te-Nej, što na jeziku Algonkvin Indijanaca znači „Duh sa sekirom“, a što se i često koristi kao njegovo ime u stripu. Partizanov Zagor je juče celu utakmicu bio samo Duh na parketu, ali je u poslednjem momentu izvadio sekiru i presudio protivniku. Nije mogao da odabere bolji momenat. Dobio je u sekundi status heroja.

Takva je košarka. Nema baš u njoj sekira, ali se napetost često može seći i dodirnuti. Beše tako na tih 6,8 sekundi do kraja. A mogla je i da ne uđe. To je košarka, to je život. I zato hajmo malo dublje o tome…

Andrea Trinkijeri je posle meča odabrao reč katastrofalan da opiše igru Zagorca. Može da prođe, mada je malo i jaka reč. Bio je jednostavno – loš. Međutim, da je promašio sinoć, ne bi ga danas oprali ni Dunav ni Sava. Pogodio je – junak je. Toliko je tanka razlika.

Pričamo o momku koji je pred početak sezone bio predviđen da bude nosilac igre. Ima ugovor i za sledeću sezonu, a Partizan se dobro namučio da ga dovede. Bio je jednom Zagorac blizu, otišao je u Betis, ali je kasnije stigao tamo gde mu je bilo suđeno. I kada je na kraju konačno obukao crno-beli dres, jednostavno nije bio do kraja to što je verovatno i on sam očekivao.

Sezona je bila prepuna povreda, imao ih je oko pet, i to je ostavilo traga. Nije bilo onog igrača koji je bio za dlaku daleko da ostane u NBA ligi. Kao da mu se i samopouzdanje malo poljuljalo, a to je moguće i zato što se radi o osobi koji malo odudara od predrasuda vezanih za sportiste. Vrlo je razborit, voli da čita, ima širok vokabular, staložen je pa nije isključeno da ga je to razmišljanje malo i „ugušilo“. O tome je pričao i Novica Veličković posle meča i velike pobede njegovog tima protiv Crvene zvezde.
Zaslužio je. Dobro radi, voli košarku, pametan je momak. Nekad i prepametan. Ovo ga je nagradilo, toliko je želeo i zaslužio je da mu se ovo desi. Lopta se ušunjala u obruč, ali tako je to kad te pogleda onaj odozgo“.

Da se vratimo na izjavu Trinkijerija s početka teksta. Zaista su Zagorčeve brojke bile slabe generalno gledajući. Ukupno je dao pet poena, imao je šut 2/9 iz igre, a za tri poena je gađao 1/7. Ta jedna je za njega bila više nego vredna. Do one trojke Zagorac je šutirao 0/6 za tri poena, imao je dva skoka, nije imao asistenciju, a indeks mu je iznosio sablasnih minus pet za 23 minuta na parketu. Dakle, sve ove brojke su sada nevažne, ali da se meč drugačije odigrao bio bi to novi pokazatelj da kod Radeta nešto ne štima.

I bilo bi to vrlo čudno jer se radi o igraču koji jako dobro poznaje košarku, koji ima mnogo talenta, ali miks povreda i košarkaške stagnacije učinio je da on ne deluje tako moćno na parketu, pa čak i u pojedinim mečevima u ligaškom delu Superlige gde biste očekivali da će kao reprezentativni igrač oduvati sve sa parketa. Imao je dobrih partija, ali i onih razočaravajućih.

Čak i kada bi delovalo da je ušao u meč na pravi način, kada bi dao poene, odigrao agresivnu odbranu, dogodila bi se povreda kao protiv FMP-a. Sreća po njega i Partizan pa tada nije bilo ništa ozbiljnije. Ali sreća nije nažalost reč koja je pratila Radeta do sada.
Kada je takva situacija imate dve opcije – da se potpuno demorališete i potonete i odete sa meča kao gubitnik ili da budete svesni da gore ne može i preuzmete odgovornost bez prevelikog razmišljanja“, rekao je Zagorac posle duela.

Možda je taj šut mogao da pogodi Markus Pejdžkoji je odigrao jedan od najboljih duela do sada u dresu Partizana, možda je mogao da pogodi Veličković kao kapiten, ili Vanja kao ponajbolji šuter. Ali, možda je i sudbina htela da to upravo bude Rade. Mnogo toga je pretrpeo, moralo je da mu se vrati i to je i zaslužio.

Jasno je i njemu bilo da ovaj momenat može da ima dalekosežne pozitivne posledice po njega i njegovu karijeru. Možda i najviše kao psihološku injekciju pred sve ono što sledi.

Ako postoje ti detalji, sekunde, ili dani, nedelje, koje vam pomognu da spoznate sami sebe, onda bi to za Zagorca mogao baš da bude onaj pogodak od sinoć posle „duplog pasa“ sa Veličkovićem. U tom momentu kada je lopta ulazila morao je da shvati da on „to“ i dalje ima i ako je ikada bio momenat da krene to da pokazuje na delu – to je sada. Da sledeći put kada ode na trening, ili izađe na utakmicu finala, odmah potegne pomenutu sekiru. Bilo bi to korisno i za njega, i za Partizan, možda danas-sutra i reprezentaciju, srpsku košarku.

Pre svega zbog njega samog ne me da bude bledunjav poput duha uz povremene bljeskove, predugo je to bio. Partizanu je potrebno da bude redovno sa sekirom u rukama. Kao pravi Zagor. Duh sa sekirom.

Tekst preuzet sa portala Mozzart sport

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *