Danas smo, o svemu po malo, razgovarali sa sjajnim igračem i još boljim čovekom – Đoletom Lazićem, koji je dres našeg kluba oblačio 98 puta.
Na meču protiv Čukaričkog, 2008.
1. Reci nam nešto o tvojim fudbalskim počecima?
– Sa 9 godina sam počeo da treniram u “Budućnosti Valjevskoj” gde sam prošao sve mlađe selekcije.
2. Postoji priča da si trenirao fudbal sa Milošem Teodosićem. Ima li istine u tome?
– Nismo trenirali zajedno. On je mlađi 4 godine, ali smo često igrali fudbal i nastupali smo zajedno na novogodišnjem turniru u malom fudbalu, gde je takođe igrao i Mišin rođeni brat, Jovan. Miloš je bio golman i siguran sam, da je hteo time da se bavi, bio bi podjednako dobar kao u košarci.
3. Pre Partizana, nastupao si za Mačvu, Budućnost iz Valjeva, Sevojno i Mladost iz Lučana. Kakve uspomene te vežu za te klubove?
– Ne znam zašto stoji tako na vikpediji, ali moram da kažem da nisam nikada nastupao za Mačvu i Sevojno. Pored Budućnosti, nastupao sam jednu sezonu u omladinskoj Kvalitetnoj ligi Srbije u Remontu iz Čačka. Vratio sam se u Budućnost odakle sam otišao u Mladost. Budućnost je matični klub u kome sam zavoleo fudbal i koji me je naučio mnogo toga. Proveo sam detinjstvo tamo i vežu me samo lepe uspomene. Remont mi je mnogo značio jer sam nastupao u jako kvalitetnoj ligi gde su igrali igrači koji su kasnije napravili ozbiljne karijere. Ipak, mislim da je prelazak u Lučane bio pun pogodak i najveća odskočna daska kroz dalju karijeru. Njima najviše dugujem, posebno treneru Nešku Milovanoviću koji je prepoznao moj kvalitet i podredio igru gde sam ja najviše mogao da dođem do izražaja. Takodje sam imao sreću da budem u odličnoj ekipi gde su mi saigrači mnogo pomogli i bez kojih ne bih mogao da pokažem svoj kvalitet. Mladost iz Lučana je klub kom se nikada ne mogu odužiti.
4. Predugovor sa Partizanom si potpisao 27. decembra 2006. Da li si tada mogao da poželiš bolji poklon pred Novu godinu?
– Nikada neću zaboraviti taj dan! To je bio nestvaran osećaj koji rečima ne može da se opise. Čak i kada sam potpisao, još par dana nisam bio svestan da je to stvarnost.
5. Ko je insistirao na tvom dolasku i kako je sve to izgledalo?
– Mislim da je tadašnji trener Miodrag Ješić predložio upravi da me dovedu. Meni je samo Neško rekao da me prate i da će doći Nenad Bjeković da me gleda na utakmici sa Sremom. Tako je stvarno i bilo.
6. Da li si i pre dolaska u Humsku 1 bio navijač Partizana?
– Iskren da budem, kao mali sam navijao za najvećeg rivala, ali od trenutka kada sam došao u Partizan i do današnjeg dana, mislim da je mali broj onih koji vole Partizan više od mene!
7. Sećaš li se prvog meča i prvog gola u crno-belom dresu?
– Mislim da je moja prva utakmica bila na pripremama u Dubaiju, protiv Dnjepra. Rezultat je bio 1:1, a ja sam dao gol. Prva zvanična utakmica je bila protiv Mladosti iz Apatina. Pobedili smo 1:0 golom Nebojše Marinkovića. Prvi gol na zvaničnoj utakmici sam dao protiv Hajduka iz Kule.
8. Bio si na klupi u Mostaru na meču protiv Zrinjskog. Kako su svi oni neredi izgledali iz tvog ugla?
– Pa bila je baš ružna slika gde su domaći navijaci sve vreme provocirali i vređali nas pogrdnim rečima i prava je šteta što je to bacilo senku na našu dobru utakmicu i što nas je kasnije koštalo izbacivanja iz Evrope, iako mislim da su njihovi navijači izazvali i nerede i 100% su odgovorni za njih. Prava je šteta što smo izbačeni jer mislim da smo te godine imali štošta da pokažemo.
9. Imao si tu čast da istrčiš na travu Santijago Bernabeua. Kakav je osećaj imati naspram sebe fudbalske veličine poput Dudeka, Salgada, Kanavara, Robena, Iguania, Saviole…?
– Protiv Reala je bio prelep osećaj, pogotovo za mene koji sam godinu dana pre toga igrao na stadionima Srpske lige zapad i u tom trenutku protiv svetskih zvezda. Sve je to za mene bio kao san.
10. Igrao sa mnogo igrača u Partizanu. Ko je na tebe ostavio najjači utisak?
– Imao sam stvarno čast da igram sa vrhunskim igračima i mogao bih da nabrajam dugo, ali sam najviše bio fasciniran sa Jovetićem i nisam mogao da verujem da tako mlad ima sve. Kasnije je još više napredovao i za mene je jedan od najkvalitetnijih igrača u Evropi. Šteta što su ga povrede omele da bude još bolji. Pored naših igrača za koje kažem da ne mogu sve da nabrajam, jer ima 20-ak vrhunskih, svi znamo koliki su doprinos dali tadašnji stranci: Žuka, Moreira i Dijara.
11. U crno-belom dresu si odigrao ukupno 98 mečeva. Kako gledaš na tu činjenicu?
– Voleo bih da sam odigrao mnogo više.
12. Koje od tih 98 utakmice se rado setiš, a koju bi voleo da možeš da zaboraviš?
– Naravno da nikada neću zaboraviti, a mislim i nijedan Grobar, utakmicu na marakani (2:4). To je bila moja druga utakmica u prvenstvu za Partizan i prvi derbi… E, taj osećaj je najteže opisati! Teško mi je pao poraz posle od 1:0 kada je Purović bio strelac jer smo se sa 14 bodova približili na 6 i verovali da možemo do titule, ali posle toga je bio težak period za nas, gde nismo blistali.
C. Zvezda – Partizan 2:4
13. Iz Partizana si otišao u Metalurg iz Donjecka gde si proveo 6 prelepih godina i postao si treći igrač sa najviše nastupa u klupskoj istoriji?
– U Metalurgu sam proveo tačno 6 i po prelepih godina i mislim da bih ostao najmanje još toliko da se nije desio rat. Ljudi u klubu su me stvarno zavoleli i učinili da se osećam kao da nisam u inostransvu. Stvarno smatram Donjeck za drugu kuću. Tu sam takođe igrao sa vrhunskim igračima u ligi koja je bila u tom trenutku 7. na svetu. Kvalitet ekipa je bio preozbiljan, što su Ukrainski klubovi polazivali u Evropi gde su često pobedjivali ozbiljne evropske ekipe. Pored fudbala, stekao sam tamo I prijatelje za ceo život. Šteta što je sve tako ispalo… Jednostavno, desile su se stvari na koje niko nije mogao da utiče i klub je morao da se ugasi. Sreća u nesreći je što sam otišao iz Donjecka u Srbiju samo 10-ak dana pre nego što je izbio rat. Trebali smo da odemo na odmor koji smo uvek imali krajem maja i da se vratimo za dve nedelje, ali je ispalo tako da više nikada nisam otišao u Donjeck. Klub je pokušao da opstane tako što smo godinu dana živeli u Kijevu, ali je bilo teško za organizaciju svega kada niste kući i kada nemate navijače, a živite 800km od svog grada.
U dresu Matalurga, sa kapitenskom trakom!
14. Sećam se naslova u jednom dnevnom listu: ’’Lazić majstor za Šahtjor!’’. Da li su ti posebno prijali mečevi protiv rivala iz Donejcka?
– Uvek sam voleo utakmice sa jakim rivalima. Posebno su me inspirisale. Dešavalo se da pobeđujemo Šahtjor, Dinamo, Metalist, Dnjepar…
15. Imao si kratku epizodu u Stalu?
– Stal je ekipa koja je ušla iz druge lige, ali su predsednik i svi ljudi iz kluba bili isti kao u Metalurgu, pa su me zvali. Nažalost, Ukrajinska liga nije više kao pre, tako da se nisam dugo zadržao.
Slavlje nakon gola protiv Šahtjora, u dresu Stala
16. Sada si član Ksantija. Kako ti je u Grčkoj?
– U Grčku sam najviše dosao zbog porodice, jer su lepi uslovi za život. Ksanti igra, možda, najbolju sezonu u istoriji kluba i velike šanse imamo da se plasiramo u Evropu.
U dresu Ksantija
17. Čime se baviš u slobodno vreme?
– U slobodno vreme volim mnogo da posećujem prirodu, naročito reke i da pecam. Mislim da bez reke Gradac u Valjevu ne bih mogao da živim! 
Na reci Gradac
18. Porodica je osnov najveće sreće u životu. Sudeći po fotografijama, ti si jako srećan čovek?
– Što se porodice tiče, supruga Ksenija mi je podarila predivnog sina Luku i ona mi je veliki oslonac u životu. Prija mi mnogo porodičan život i tek sada shvatam pravu sustinu života.
19. Imaš 33 godine. Kakvi su ti planovi za nastavak karijere? Planiraš li, možda, povratak u Srbiju?
– Videću na kraju sezone gde ću dalje. Razmišljao sam, možda, o kraju ali kada vidim da još nisam za ”bacanje” glupo je da odustajem. Tako da planiram, dok me zdravlje služi, da igram. U Srbiju, iskreno, ne bih voleo da se vraćam. U Partizan, naravno da da, jer mislim da mu nisam sve dao što sam mogao. Posle ovolikog iskustva, mislim da bih mogao da dam mnogo više.
20. I za kraj – poruka za navijače Partizana i posetioce sajta volimpartizan.rs?
– Pozdravio bih sve navijače Partizana i posetioce sajta volimpartizan.rs i poručujem da počnu da slave titulu jer je ove godine sigurno naša!
Hvala Đoletu Laziću na izdvojenom vremenu za naš sajt. Želimo mu puno sreće i zdravlja u životu i nastavku karijere, uz posebnu želju da jednog dana vidimo Luku Lazića u crno-belom dresu.
Autor: Nemanja Maksić
Zabranjeno kopiranje i preuzimanje bez dozvole autora teksta!
