Đorđe Pantić – Sreća te pogleda, pa okrene leđa

Nedelja je na Svetskom prvenstvu u Rusiji bila posebno uzbudljiva i zanimljiva za ljubitelje “penal ruleta”. Rusija i Hrvatska su izborili plasman u četvrtfinale pošto su tek posle udaraca sa 11 metara bili bolji od Španije i Danske.

Posebno su se istakli golmani Igor Akinfejev, Kasper Šmajhel i Danijel Subašić.

S pažnjom su se utakmice pratile i u hotelu “Primus” u Ptuju, gde se fudbaleri Partizana pripremaju za start sezone. Zbog obaveza na utakmici protiv Gorice, crno-beli su propustili dramu iz Moskve, prolazak Rusije i eliminaciju Španije, ali su zato ispratili triler završnicu u Nižnjem Novgorodu.

Briljirali su i Šmajhel i Subašić, a u njihovim odbrana uživao je i Đorđe Pantić, koji nam je priznao da je dobro pogađao gde će i kako izvođači šutirati.

“Bolje sada predviđam gde će fudbaler da šutira penal nego kada samo bio golman. Nisam mogao da ‘pročitam‘ stranu”, smeje se Pantić i otkriva: “Vidi, ako izvođač dobro pogodi, šanse da golman odbrani su minimalne. Jedino da kreneš ranije, ali i tada perifernim vidom šuter može da vidi gde je golman pošao, pa da promeni odluku gde će pucati. Mada, i njima se ‘smanji gol‘ kada stanu naspram nas. Pogotovo na Svetskom prvenstvu”, objašnjava trener Partizana.

“Lakše je golmanu, jer on nema šta da izgubi. Igrači su svakako pod većim pritiskom.”

Đorđe Pantić privremeno je prekomandovan iz Teleoptika u Partizana. Trener golamana “parnog valjka” Nemanja Jovšić imao je obaveze prema reprezentaciji Srbije na Svetskom prvenstvu, tako da je nekadašnji čuvar mreže, koji je navijačima Partizana ostao upamćen po fenomenalnim odbranama u Ligi šampiona u sezoni 2003/2004, prihvatio odgovornost da spremi Marka Jovičića, Filipa Kljajića i Aleksandra Popovića.

“Meni je sve ovo dobro poznato. Partizan obožavam, moja je kuća i tu sam ceo život. Imam pet godina iskustva rada kao trener i bavim se poslom koji volim i kojem sam posvećen. Mogu golmane na osnovu mojih primera, i dobrih i loših, da posavetujem i korigujem”, počeo je Pantić.

Konkretno…

“Možda samo malo manje radio nego što je trebalo. Zato njih sada teram da treniraju što više, da rade na sebi, da se svakodnevno nadograđuju”, priznaje tridesetosmogodišnji Beograđanin.

“Momci su super, lepo rade, spremili su se. Zadovoljan sam onim što su sva trojica pokazala na kontrolnim utakmica. Jasno je da je Stojković broj jedan, ali mislim da su i ova trojica spremni da u svakom momentu stanu među stative i pomognu ekipi.”

Pantić kaže da je, ipak, mnogo teže raditi sa golmanima nego biti golman.

“Kao golmanu na tebi je samo da treniraš i da se trudiš da napreduješ. Kao trener moraš da osmisliš trening, da uočiš nedostatke, da ih koriguješ. Dosta je teže”, uporedio je Pantić.

ŠANSA KOJA SE RETKO PRUŽA
Dolazak na pripreme sa prvim timom Partizana bila je prilika za Pantića da evocira uspomene iz perioda kada je bio igrač.

“Sa Saletom (Ilićem prim. aut) se često prisećamo raznih anegdota. Uvek je bilo dobro druženje i atmosfera. Pozitivna amtosfera među igračima je tradicija Partizana i nadam se da će iz nje ovoga puta proisteći dobar rezultat. Sećam se kada je Jirgen Reber bio trener, bili smo drugi, a atmosfera je bila nikad bolja. Pamtim reči Niše Saveljića: ‘Zamislite kakva bi atmosfera bila da smo prvi, kada je sada vrhunska.”

Setio se Pantić i noći pred utakmicu sa Realom u Madridu, koja ga je vinula među zvezde.

“Bio sam cimer sa Sašom Ilićem u Madridu. On i Vlada Ivić su nešto pričali, a ja sam im rekao da prekinu, jer hoću da spavam. Obojica su skočili, a ostala mi je u sećanju rečenica koju su izgovorili: ‘Šta ćeš da spavaš, lave, pa sutra ćeš da primiš pet komada‘.”

Čuvenu sezonu 2003/2004 Pantić je počeo kao treći golman Partizana. Ispred njega su bili reprezentativci – neprikosnoveni Ivica Kralj i Radovan Radaković.

“Iznenada sam dobio šansu. Apsolutno nisam bio u planu tadašnjeg trenera Lotara Mateusa. Čak nisam ni putovao u Njukasl, nije mi padalo na pamet da mogu da dobijem priliku u istorijskim duelima koji će uslediti”, smeška se Pantić.

“Bio sam kao sada mali Pop (Popović), čak on nosi isti broj kao ja (41) u toj sezoni. Kralj se povredio, a Radak (Radaković) je bio u krizi, tako da je Mateus odlučio da me stavi među stative protiv Napretka iz Kruševca u Humskoj. Bio je to meč pred Real u Madridu. Jedva smo pobedili 1:0, a ja sam odbranio dva-tri zicera. Igralo se u subotu, a u sredu smo imali utakmicu u Madridu. Stavio sam Mateusa pred svršen čin. Nije mogao da me izostavi iz ekipe, jer sam proglašen za igrača utakmice.”

Sve se neverovatno brzo odvijalo… U sezoni u kojoj šansu nije očekivao čak ni u kup utakmicama, dobio je priliku da istrči na “Santajago Bernabeo” i pokuša da zaustavi čuvene “galaktikose”, predvođene najvećim zvezdama tog vremena – Zinedinom Zidanom, Ronaldom, Dejvidom Bekamom, Luisom Figom, Raulom Gonzalesom, Robertom Karlosom…

“To je bilo čudo, niko me nije znao. Poznavali su me samo ljudi koji malo bolje prate fudbal. Iako sam već četiri godine u to vreme bio golman Partizana, nisu imali prilike da me vide, jer sam branio u Teleoptiku. Preko noći sam postao ‘vanzemaljac‘. Kao s Marsa da sam pao, počeli su ljudi da me prepoznaju, da me gledaju, a kod mene je sve to stvaralo nelagodu. Nažalost, bio sam mlad i nisam imao nekoga da me pravilno posavetuje, pa sam se u svemu tome i pogubio.”

Ipak, o partijama protiv Reala i danas se priča. Bio je najbolji Partizanov igrač u Madridu, a u Beogradu je samo nastavio da odbranama izluđuje skupocene zvezde “kraljevskog kluba” i da oduševljava navijače crno-belih.

“U šali umem da kažem Saletu: ‘Tebi je trebalo deset godina, a meni samo jedna utakmica da pređem igricu, u najjačem takmičenju sa najjačim ikada‘”, smeje se i zastaje Pantić.

“U Madridu sam debitovao. Imao sam tremu, ali je sve nestalo kada sam istrčao na teren. Bio sam duboko koncentrisan. Znam da sam pomislio da neće biti publike, jer su tribine bile prazne. Mislio sam da niko ne želi da gleda Partizan, da nismo magnet za publiku, a onda se odjednim, za par minuta napunio grandiozan stadion. Bilo je kao u košnici. Real je dobio golom iz ofsajda. Mislim da sam bio igrač kola, nisam siguran. Znam da sam bio u timu kola…”

Međutim, najlepši san u dresu Partizana nije potrajao za Pantića.

“Tu sezonu sam završio kao prvi golman. Spremali smo se za nove pripreme, noć pred polazak na put sam dobio temperaturu, a zatim i boginje, a već sam kuburio sa povredom prepona. Sa 24 godine sam dobio boginje, bilo je užasno. Kada sam ih preležao, otišao sam na operaciju prepona. Bila je to velika pauza, izgubio sam poziciju. Ivica se vratio i onda je bilo povuci-potegni.”

KOD KUĆE JE, IPAK, NAJLEPŠE

Usledio je odlazak u inostranstvo – Nemačka, Švedska, Mađarska, Jermenija i Sarajevo…

“Nije išlo kako sam zamislio. Ali, bilo je dobro u Debrecinu, ušli smo u Ligu šampiona i osvojili ‘triplu krunu‘. To je najveći uspeh mađarskog fudbala poslednjih godina… Inače, u Srbiji se najbolje prihvataju stranci i oni se ovde dobro osećaju. Preko moraš da budeš taj koji će da pravi razliku, teško se praštaju greške. Jednostavno moraš da budeš mnogo bolji od njih. I u Sarajevu mi je bilo mnogo dobro, stekao sam prijatelje s kojima se čujem i danas. Sarajevo je veliki klub.”

Pantićeva karijera nije potrajala. Usledila je teška povreda koja ga je i definitivno odvojila od terena.

“Karijeru sam završio u 32. godini. Ahilova tetiva mi je tri puta pucala zaredom. A, po meni je to gora povreda od ukršenih ligamenata kolena. Maltene sam dve godine bio u gipsu, imao sam 111 kilograma… Ali, dobro je. Obožavam posao kojim se bavim, u materiji sam i mislim da željom za radom i iskustvom mogu mnogo da pomognem. Što i radim”, optimistički gleda na budućnost Pantić.
Pantić će se po povratku u Beograd ponovo posvetiti radu sa golmanima Teleoptika. Ali, u Partizanu sada znaju da poseduju dobrog trenera i sjajnog čoveka u filijali i da imaju na koga da se oslone ukoliko bude potrebe.

Tekst preuzet sa portala Mondo sport

Autor teksta : Vladimir Sukdolak

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *