Šta KK Partizan predstavlja? Da li je to klub kao ostali klubovi?
Da parafraziram gospodina Vladušića, KK Partizan predstavlja, pre svega, ideju. Ideju o pravdi, dostojanstvu, moralu, uzvišenosti, pripadnosti. To je razlikovalo Partizan od svih drugih klubova.
Generacije i generacije navijača Partizana, su odrastale u Hali Sportova ili Pioniru, upravo na toj ideji. Ideji o porodičnom konceptu, u kome su navijači, igrači i treneri neraskidiva zajednica kojoj je vezivno tkivo ljubav i uzvišenost. Sve Partizanove velike pobede su nastale iz te sinergije, konekcije, iz tog, u svetu jedinstvenog, koncepta. Borba Davida i Golijata, borba dobra i zla, epopeja, Kadinjača. Kao što je Duško Radović već rekao, za druge se navija Partizan se voli.
Da li Partizanov duh, Partizanova avangardnost, Partizanova posebnost danas postoji? Svakako da postoji i živi kroz hiljade i hiljade poklonika crno – belih boja, koji nose u sebi tu strast i životnu odrednicu, taj neuništivi pelcer. Svakako da postoji, kroz navijače čiju svest je jako teško promeniti. Pa i kroz igrače, ili bar neke od njih. Susret sa Sašom Pavlovićem u Hali Pionir, na utakmici protiv Cibone, me uverio da se mi fanatici crno – belih boja, nađemo lako i prepoznamo nepogrešivo.
Ali, da li klub za koji navijamo i koji predstavlja deo naših života danas postoji? Da li je Partizan pristankom na sopstvenu efemerizaciju i ulogu večitog drugog, izgubio sve ono što su generacije i generacije igrača, trenera, navijača i rukovodilaca stvarale? Da li je Partizan svojim nečinjenjem, svojim sklanjanjem, svojim samoponižavanjem, svojom kolaboracijom, izgubio svoj duh i posebnost? Da li je Partizan nepostojanjem bilo kakve crvene linije i bilo kakvog stava i otpora, bilo kakve želje za borbom, prestao da bude avangarda?
Kao što rekoh, bio sam prisutan na utakmici Partizan – Cibona. Nikako nisam uspeo da se identifikujem sa ovakvim Partizanom i da se bezgranično prepustim emocijama koje su me ranije pratile na Partizanovim utakmicama. Ok, drago mi što smo pobedili. Nije bilo loše. Bilo je tu elemenata, koji nisu promenjeni i uništeni. “Da volim crno – bele” pre početka utakmice je ponovo kultno zvučalo, nekoliko prijatelja sa kojima sam gledao utakmicu su me podsećali na “slavni klub, svima znan”, već pomenuti Saša Pavlović, takođe.
That’ all folks.
Mislim da sam odgledao dovoljno Partizanovih utakmica, možda je u pitanju zasićenje, možda je vreme za druge i mlađe da dobiju taj pelcer večne vatre i da ga nose i šire oko sebe. Možda je vreme za njihov Partizan. Neki drugi Partizan. Naravno, ostajem tu. Ali, sve teče, sve se menja. Panta rei.
Ovo je najobičniji lični stav pojedinca, koji nema nikakve pretenzije ni ciljeve.
