A sad se opet mora kopat´

Andrea Trinkijeri je uspeo za tri i po meseca da kupi igrače i navijače, a sada ima i potvrdu za učinjeno. Sa sve pečatom

Slika uz espreso. Crno-bela srca su zaigrala. Postoji šansa. Potom je usledilo kratko razmišljanje, a zatim i nova slika na Tviter profilu Andree Trinkijerija… Fotografija  Grobara. Pristao je! Partizan ima prvog stranca na klupi u istoriji.  Samo, to nije običan stranac, znali smo i pre nego što je stigao… Potpis papira koji znači vernost na tri godine. Partizan u očajnoj situaciji, on je svetlost  koja se nazire na kraju tunela. Nije mogao na samom početku da obeća ništa nego da će njegov tim probati. Dati sve od sebe. Dobro, bilo je tu i priče o pljeskavicama, čisto da početak bude sočniji.

Mnogi rekoše – evo ga Mojsije koji će da prevede  Partizan preko mora problema. Drugi pak pomisliše – ma to je samo marketinški trik, nema od toga ništa, biće još gore kada ode.  Treći opet konstatovaše – hajde da mu damo malo vremena pa da vidimo šta će da ispadne.

I evo posle nekih 100 dana, možemo da kažemo da je uspeo. Trinkijeri je oživeo Partizan. Kada bi se odnekud pojavio onaj čika sa Jutjuba i pitao “A, gde je pečat” za ovu tvrdnju, harizmatični Italijan bi samo mogao da uperi prst ka vitrini gde stoji trofej pobednika Kupa Srbije. To je pečat njegovog dosadašnjeg rada u crno-belom. Žućkova levica. Setimo se samo koliko je poštovanja dobio Nenad Čanak prošle sezone za isti uspeh. To mu je garantovalo mesto trenera na kraju sezone iako crno-beli nisu igrali u plej-ofu ABA lige.

Videćemo kako će teći ostatak ove sezone za Partizan, izvesno bi Trinka – čak i da ništa ne uradi – dobio  poverenje da proba da sagradi tim za sledeću sezonu, ali sa ovim Kupom je to mesto  na klupi zacementirao. Ma šta uradio do kraja sezone, ima “materijal” s kojim može da trguje. Osvojio je trofej. To će ostati upisano.

Mnogima je postao upečatljiv po svojim izjavama. Nekima zanimljiv, nekima malo manje. Posle pobeda smo često mogli da čujemo onu njegovu:
“Ma dobro je ovo sve,  pobedili smo, no moramo sad kopat´ dalje”. I upravo ćemo tu njegovu rečenicu sada primeniti. Partizan mora da nastavi dalje da “kopa”. Dugačak je tunel ispred, a osvojen Kup Koraća je samo jedna pređena prepreka.

Prisetili smo se upravo pred početak Kupa utakmice Partizan – Zadar u Areni s kraja otkobra . Utakmice koju bi navijači Partizana najradije gurnuli pod tepih i nikada ne uključili usisivač. Upravo tada je Čanakpodneo ostavku, crno-beli izgubili od Zadra kod kuće i ostali bez trenera. Situacija vrlo teška. Ne bezizlazna, ali jako neprijatna.

Da je neko navijačima Partizana koji su sa Novog Beograda krenuli kući kiselog izraza lica rekao da će Partizan osvojiti Kup u Nišu u februaru, u sedam dana razmaka dobiti Budućnost i Crvenu zvezdu i imati šansu da dođe i do trećeg mesta u ABA ligi, verovatno bi mu ti isti navijači rekli da se najeo bunike. I da je prilično preterao u tome.

Kako se sve promenilo za 100 dana?

Ceo ovaj put Partizana je počeo u Sremskoj Mitrovici. Prvi meč protiv Mege. Ko zna šta bi bilo recimo da ga je Partizan izgubio? Možda bi sve -poput efekta leptira – krenulo nizbrdo. No, počelo je dobro. I tako se i nastavilo.

Veoma bitan momenat u celoj priči je dovođenje Aleksa Renfroa na samom kraju 2018. godine. Sa ove tačke gledišta, to je bila fenomenalna  odluka čelnih ljudi Partizana. To je igrač kakav je crno-belima bio potreban poput kore hleba. Iskusan igrač koji saigrače čini boljim. Kod koga je lopta sigurna. Pisali smo već  o njegovom značaju za crno-bele, a dovoljno je istaći njegovih 18 poena, 10 asistencija  i sedam skokova iz simoćnjeg finala. Ubrzo je u tim stigao i Nikola Janković kao novogodišnji poklon. Partizan je počeo sve više da liči na tim koji ima glavu i rep, preživeo je evropsku odiseju i propustio šansu za TOP 8 Evrokupa, dobio Budućnost,  a na kraju pokazao da ima herca u teškom finalu Kupa protiv Zvezde.

Da se razumemo, to su utakmice koje se rešavaju u treptaj oka, na sekund do kraja. Mogli smo lagano da pišemo sada o Crvenoj zvezdi  kao  osvajaču Kupa. Ne bi ni to bilo nezasluženo. Na kraju, Partizan slavi. Ali, nekako i više od samog osvajanja Kupa može da bude zadovoljan što je uopšte došao na nivo da može ravnomerno da igra protiv Budućnosti i Crvene zvezde. Ruku na srce, nije to baš bio slučaj prethodnih sezona. To je Trinkijerijeva najveća pobeda za ovih 100 dana. Veća i od one sinoć.

Partizan ponovo igra košarku. Nije to evroligaški nivo, ali je napredak vrlo jasan.
“Trofej je trofej, trofej gde piše Korać je još važniji trofej i ja sam srećan zbog mojih igrača i svih ljude koji rade iza, a ne ispred. Uvek je važno kad se dobije derbi, a kad se dobije derbi sa trofejom, onda je još važnije. Mogli smo mi, a mogla je i Zvezda da osvoji. Imali smo fantastičnu egzekuciju u poslednjim sekundama meča“, rekao je Trinkijeri.

Pre svega čini se da atmosfera  u timu dugo nije bila na ovako dobrom nivou. To je sinoć istakao i kapiten Novica Veličković. Stvorila se grupa kompatibilnih igrača sa sve Trinkijerijem kao homogenim činiocem. Katalizatorom svih dešavanja. Za sada je to dobitna kombinacija.

Ne možemo da kažemo da ga se igrači plaše, ali… Često možete čuti u razgovorima s njima, ili ljudima iz kluba, u svlačionici ili hodniku, rečenicu – “Ma šta ti je, to je jedan od pet ili 10 najboljih trenera u Evropi”. Pa, ne možeš da se ne trudiš i da ga ne poštuješ ako tako misliš. I to se sve uslovno-posledično projektuje na parket.

Pamtiće se dugo finale u Nišu od sinoć. Ali, pored svega navedenog, Partizan sa tom pobedom  nije još učinio ništakonkretno  za budućnost, samo je verifikovao blisku prošlost. Tek sada slede prave  borbe za crno-bele. ABA  liga može da bude portal koji će transcedentovati Partizan u Evroligu. Može, ali i ne mora. Dosta će zavisiti od narednog kola u ABA ligi, 3. marta. Čeka nas novi večiti derbi. Dobije li ga Zvezda, eto nama možda večitog derbija u polufinalnoj seriji… Trena istaći da Zvezda nije mogla na Kupu da radčuna na Kej Si Riversa, Majkla Odža i Mohameda Fajea, a Partizan na Radeta Zagorca i AleksejaNikolića pa će i sa te strane naredni dueli biti drugačiji. Videli smo tenzije od sinoć koje će se verovatno i produbiti. Šta li bi nas onda u eventualnom polufinalu Jadrana čekalo? No, o tom-potom.

Vratimo se na igru Partizana.

Možda to nije očekivano, ali je igru Partizana verovatno u par rečenica najbolje opisao trener Cibone Ivan Velić. Pre svega kada je govorio o uticaju pik en rola na igru crno-belih.
“Trener Partizana vrti praktično sve kroz pik igru i jako dobro kažnjavaju protivnika na tom pik en rolu. Sa Jankovićem i Renfroom je Partizan dobio mnogo veću širinu, a Pejdž se sa keca pomerio na dvojku, imaju više opcija pod košem s Jankovićem…“.

I to je negde i suština, uz dodatak da je sada tu i Jaramaz. Uz veoma bitan faktor u celoj priči – odbranu. Primetno je da su crno-beli počeli da grizu u defanzivi iako i u tom segmentu mogu još da napreduju. Posebno se u ovom segment ističe Bondža Si sa svojim dugačkim rukama. Odbrana od pika može da bude bolja, a posebno skok u odbrani, tačnije zagrađivanje.  To je moglo crno-bele sinoć da košta pobede kada je Ognjen Dobrić uhvatio ničiju loptu i izjednačio.

Kakogod, i ovakva odbrana Partizana je bila dovoljna da donese prevagu.
“Njihov talenat protiv naše odbrane – i mi smo (na kraju) dobili“, u toj rečenici je Trinkijeri sumirao fantastično finale u Nišu.

Sve u svemu, Partizan ima trofej u džepu, samopouzdanje je na maksimumu, ali ono najvažnije tek sledi. Vreme je da crno-beli zaborave lovorike i vrate kacige na glavu.

Tek sad moraju kopat´.

Tekst:Mozzart sport